Учитељ

мишљења отисак су свију историјских појава, и по томе у њима се морају

огледати сви Фактори историјски. Не-

нормално је, да се делање људско не управља по карактеру мишљења. И овога може бити, алито су само људске погрешке; правило је међутим да се оно ради то се мисли. Дакле рад човечији мора бити сагласан с човечијим милаљењем. Прематомеп сва човечанска дела морају се саглашавати с главним Фазама човечанског мишљења. За то ако историја човечанства хоће да, сазна историјске чињенице будућности треба претходно добро да упозна главне фазе човечанског мишљења прошлости и садашњости, а за тим будућности.

Један пример расветдиће боље поставку да се човеково делање управља, по карактеру његовог мишљења.

Човек је, рецимо, рад да прави кућу. То је његова главна мисао. Према њој морају се управљати и све остале мисли, а тако исто и дела која се имају извршити сагласно тим мислима, У противном случају главна мисао не ће бити изведена. Свесан човек замишљајући своју кућу, не ће мислити о цркви или кули, већ само о ономе што иде у прилог предмету, који је он замислио. Њему не ће бити потребно да мисли о тороњу, о вубетима, о крстовима, о звонима и т. д. а кад то не мисли, не ће имати узрока ни да ради оно што нема никакве везе с његовим умишљајем.

Исто је тако и у историји човечанства. Јер кад је дух, рецимо, у фази политеизма, онда мисли и делања људска, не могу бити правца монотеистичног. Изузетака, разуме се, има, али они не дају облик савременом друштву, већ су само припреме за будуће друштвене

84

облике. Као облик друштва — човечанства — мора се узети само оно стање у коме се цела маса налази, а никако стање појединаца или појединих сталежа. С тога ћемо ми у овом нашем раду за једну фазу узимати све оно време за које се маса кретала у једном и истом правцу.

Човечанство је објашњавало себи свет и све светске појаве онако како је моРло, т.ј. по моћи свог искуства. У колико се искуство више гомилалои у колико су се чула више изоштравала, у толико је објашњење појединих предмета и појава било пространије и темељније. Сазнање се постепено шири; оно зависи од брзине и моћи схватања, а ова пак — од искуства и вештине у посматрању. Главни циљ испитивању појава и предмета лежи у сазнању откуд то5 и за што тог Чим је какав предмет или појава покренула човечију пажњу одма је настало питање: откуд тоб и за што то Шрви утисак из спољњег света што је човек добио у првој фази свота развића, није се имао ни с чим другим сравнити до са самим човеком. Све поступке своје човек је квалификовао као своју вољу. Он је свуда видео себе и своју вољу, па с тога у великом броју спољњих предмета и појава не виђаше ништа друго до јединке које имају спонтану вољу. Ове што се креће, креће се за то што тако хоће; дакле, човек не имађаше још јасне разлике између мртве и живе природе. Ово су први дани добијања искустава, и та прва искуства не могаху се објашњавати каквим другим искуством, већ једино површним и нетачним самопознавањем, То је први критеријум човечанског мишљења. Према овом критеријуму кре-