Учитељ

85

тали су сеи сви поступци човечанског мишљења и делања. „Своја воља“ огледала се свуда, у свима правцима, човечијег живота. То је била прва Фаза човечанског развића, а имено фаза фети шизма. Услед непрестаног нагомилавања, искустава услед сличности и супротности међу појединим појавама и предметима, и услед реалнијег самопознавања поједине појаве стадоше се груписати, а тим се и спонтане воље многих јединака утреше и добише као импулс општу вољу. Наступило је доба генералисања или друкчије — доба апстракције. Узрок појединим појавама не беше више у самим предметима на, којима се те појаве збиваху, већ се одвајаше од предмета и пренашаше у наручје јаче воље, општег узрока. Тим начином мало по мало из Фазе Фетишизма прешло се у фазу политеизма.

Но прогрес је ишао и даље. Искуство се све. већма ширило, испитивање је постајало темељније, а отуда је и моћ генералисања постајала све јача. Поједини општи узроци сводили су се на све општије узроке, и то је ишло све дотле, док се није дошло до теистичког јединства, Т. ј., док се није из фазе политеизма прешло у фазу монотеизма.

Ово су три главне Фазе човечанског развића. Прва и друга Фаза престављају прошлост, а последња — монотеизам — садашњост.

Расматрајући развитак прошлости, а поглавито гледајући на то, како се по-

јам божанства све више редуцисао, док |

се најзад није свео на појам једног бога, и водећи рачуна о актима које нам егзактне науке пружају — можемо доста поуздано назирати у будућност

“

с тим предубеђењем, да ће се из теизма прећи у атеизам. Један бог, који је морао дуго времена да чека, па да се појави на површини свију богова и да их све победи, мораће сићи са поворнице и уступити место научноме монизму. Управљач природе престаје бити свесна воља, већ покрет скопчан се материјом. То ће бити фаза узајмног произласка а према њој ће, разуме се, бити удешено и све човечије мишљење и делање. Нестаће са позорнице оне највише силе, која се беше концентрисала и потчинила вољи једног лица и која је покретала — давала импулс — свима, Аругим мањим силама. Она ће се морати разастрти по целој васиони и одржњавати равнотењу.

Али науци биће потребно још доста, времена док изведе једноликост покрета, доб испита сваку јединку и док докаже да је материја једна. А кад све то наука посвршава, онда ће човечанство бити у стању да испита оно, што данас испитује тек у појединости. То ће бити доба реализма. Човек се тада не ће освртати на поједине опште појмове, на класификације и друга спомоћна срества при негдашњем изучавању света, већ ће прећи на потпуно изучавање јединака што га окружавају. Па као год што ће у науди бити главно само предмет што се изучава, исто ће тако и у друштву бити главно само човек. Све друштвене Форме: монархија, република, самоуправа ит. д. — изгубиће се, а као циљ остаће само човек.

Ми овде споменусмо пет главних Фаза историјског развића. Прве три Фазе припадају прошлости и садашњости, а последње две: монизам и реализам будућности .