Учитељ

На реду је да проговоримо коју о свакој појединој фази за се.

1 Фетишизам.

Човек из прастарог доба, још кад бејаше самад, не имађаше другог мерила за познавање света до себе самога. Он је био образац за све што је могао осетити чулима, и по себи самом објашњавао је сва она питања, која су му се и нехотице наметала. Окружен многим предметима и појавама, не могаше у њима ништа друго прозрети до себе самога. Кретање ма кога предмета бејаше за њега то исто што и кретање његово сопствено. Он се креташе по „својој вољи“ па сматраше да се и све око њега креће под тим истим импулсима. Он је посматрао оно што му је најближе и у том посматраном предмету видео је све и сва: и узрок и последице. Ако се какво дрво или камен или ма што друго покрене било ма којим узроком, човек — дивљак, не могући опазити те узроке, држао је да се све то креће својом сопственом индијативом, за то што тако хоће. За њега је све живо, јер се све креће по „својој вољи“ као што се и он сам креће. Моћ апстракције беше тада у човека врло слаба, те стога се није ни могао да одвоји од предмета. Он је у то доба био сличан детету, јер п ово не може да се макне од конкретности. Дивљак не познаје оне узроке који гоне ово или оно да се креће, па с тога и држи да се у сваком покренутом предмету, у свакој појави, налази воља. У дивљака нема никаквог генералисања, у

њега је сваки предмет и свака појава

за себе, јер све живи својим животом

_з8

и све се управља по својој вољи. У њега нема никакве вере, јер он све „Види“, и за њега нема никакве скривене силе, која би невидљиво управљала оним што му се преставља. Ако река изиђе из свога корита, изишла је за то, што је тако хтела; ако гром размрска какво дрво, размрскао је за то што је тако хтео; ако месец зађе за облак, запао је за то, што је тако хтео ит.дД.

Човек у овом стању није могао 34,

себе да створи друкчији живот, но што га је видео у природи. Он је „видео“ да је све слободно, да све ради како хоће, па по томесеи сам управљаб Морао је живити по природи, и то у оном правцу у коме је он познавао у то доба. Његов живот оснивао се на искуству, и то непосредном ис-

куству, без икаквих апстракција. О тога у то прво доба његовог живота и не бијаше религије. Религије може бити тек онда, кад место непосредног искуства долази апстракција, моћ Философисања, Изнаћи општи узрок неколицини појава , бејаше немогуће човеку тога доба. Кад би човек тога доба био у стању да сазна да је ветар узрок љељумању биљака, кретању дрвета, таласању воде, онда би лако могао доћи до веро-

вања да та сила, тај бог, креће и облаке у ваздуху. Али човек одан грубом искуству, није се могао одвојити од предмета, и држао је да све што бива. —- бива својом властитом вољом.

Но у даљем току свога живота човек

— дивљак осетио је неке снаге, које он не може никако да савлада и којима, мора да се потчини. Олуја, киша, грм-

љавина, јака припека, зверови ит. д. — Све то страховито утицаше на њега. фантазија почиње заузимати место у

дз ај ЈЕ ла