Учитељ

132

/

ствариам нпр. крађи, где се не може пикакав експерименат правити, али овде... Овде сам га довео у исти положај у ком је био, Милорад, па је последице осетио, и сваки савет престаје, да би утнеди делали — иначе би утиске ублажавале моје рече и он би осећај бола заборавио. днао сам да ће га други ђаци навлаш уларати, али сам знао и то да неће здраво,

Дакле, он је ударао Милорада из навике |

а рука тада не иде пољако, но се залети

н јако удара, и ја сам имао узрока да га.

ставим у тај положај где ће га другови његови мало дарнути, да и он зна шта је бол.

Напомена. Међу децом пма свакојаких задиркивања. Школска деца имају их на расположењу млого. То су донела или од куће или са сокака, или су од друге школ. деце примила. Та задиркивања су досадна ономе на кога се окрену. Она су различита, и на разна начине се изазивају а и казне. Но у казнама моје је мнење да треба бити врло правичан. Овде изгледа да сам за начело „зуб за зуб“. Не свуда и свагда, али негде се не може мимоићи. Нпр. појачи ђак, који незна за болове оће и може често другога да злоставља, Па зар није ту оправдано, да се исти ставиу онај положај где ће осетити оноин онако, _ што је осећао онај кога је он злостављао.

Таки је и мој наведен пример. Али где се |

из свађе потуку, ту треба развити љубав, али не љубав да утиша бодове, већ да роди пријатељство и зближење другова, да се други пут не свађају, а бол се мора отрпети. Ударци у љутини долазе из ненормалног стања детињег, јер је оно онда раздражено и из тог афектационог стања

они (ударци) чине чудеса; али честа хо- | тична ударања долазе од воље ђака, и кад |

их тако с вољом пушта на другог треба с вољом и да их прима и трпи. И само је тако правда задовољена. У. Казна за незнање задаће. 11 — ХП. 1881 год. Тога дана по подне рекох :

— Читај Перо! Поче да чита па не уме баш брзо; ја хтедох брже и велим: „брже Перо!“ Он

"чита, али опет лагано. ах ка. мапух на

сред речи не рекав му пиштаи он остане тако стојећи. Он беше доста осетљив наспрам те осуде; сажали му се, поцрвене н хтеде да плаче. Ја бех казао да чита њетов комшија Милорад. Милорад боље чита. Пери то криво. Ја рекох:

— Зар Милорад боље од тебе чита Перо, а из твоје је махале 2

На те речи Пера поче да плаче.

— Ама ће Пера други пут да научи боље, па ће да претече Милорада ! чекајте ви други пут.

Пери то беше мило, поче да стаје са плачем. Овде се огледа осетљивост неосетне казне и приљежање ђачко. Али моје речи 2 Е, оне су доста на рђавом путуи на рђав су начин употребљене. Но илак начин казне добар је, али оне речи могле су да изостану. Оне порађају у деце завист и сљавољубље, па и себељубље, али и побуђују на рад; порађају саможивост, али и саморадњу. Из зла, рађа се овде мало в добра. Зло је скоро увек претежније ма · било и у маломе, јер се одмах осети и позна, па ме је стра да и не преовлала. Али, нашто сам ја но да радим и урадим, разрушим во оправим, видим п поправим, створим ин изменим и Т. д. Дечија завист, која би се у оваким приликама породила, није човечија; она је тренутна и више бесвесна: код човека трајна и са знањем. Прва се поправи, истре; друга, уништа-

| Вана ма колико оставља трага за собом,

Дакле, без погрешака у искуству не може се наћи права начина у раду. Логрешику види и поправљај, начин утврђуј.

УГ Накнада штете. 8 — ХП — 1882 г. Јак. Поповић рече: — Господине, Јанку Јованов. све исцепали шубару. Ја узмем шубару, загледам — „истина,

| исценана,

— Који је ово исцецао 2