Учитељ

150

Напомена. Сви предајемо историју неправилно. Ми само ређамо догађаје и битке а врло ретко напоменемо што о културном стању тадашњег народа, а још ређе поменемо срества, којима су се служили. За то историја негде, негде, н иде врло тешко; јер су догађаји врло сличниу једном размаку времена, па се појмова о времену ратовања бркају. А кад би се ратови везивали за оружје, онда би се боље запамтили. —

Што се тиче Бога, то је врло тугаљива ствар. Ја гледам да свуда доведем у суглас св. писмо са природ. наукама. А где се сукобљавају, то са чистом савешћу изостављам, јер би учинио на жао једној од ових наука.

У земљопису може бити јопе веће збрке нир. многи ће предавати земљопис, без свезе са историјом или обратно. То би било непедатошки ређање голих имена, без интереса и корасти. Кад се место веже за, догађај и обратно, онда ће се боље запамтити и дечији мозак неће се морити памћењем. Обратимо пажњу на свој рад.

УШ.

Утицај предавања на децу. Причао сам Ш. раз. 0 „Пожаревцу“ и његовој судбини пре и после Кара-Борђа. Причајући даље о Милошу Обреновићу и о ономе кад је он рекао: „Вала, Делибаша, ти имаш куд и на другу страну, а ја немам куд ни камо но туда ; па или жив или мртав“ и кад сам казао, да је са голом сабљом у руци и на коњу полетео у Турке и казао Србима: „ко сегод макне натраг, тога ћу на, комаде исећи“ (Ово су моје речи, да би по-

– казао његово јунаштво и страшну заповест) Сва су деца тако с вољом слушала, шта више зинула, и с нестрпљењем очекивали последње моје речи „победа“ или „погинуо“, „победили“ или „Срби буду побеђени“. Кад им рекох :, ... и Срби победе Турке“, сви се из 11. раз. насмејаше од радости, погледаше се са неким жаром лица, почеше да, се померају с места, јер се беху уморили од непомичног седења.

Приметио сам, да деца воле да слушају

приче о јунацима и примењују на се или обичан живот. Неким јунацима симпатишу а некима антипатишу. Добре и поштене воде, хуље и варалице мрзе. Али, и о једнима и другима радо причају. О добрима, причају са жаром лица, афектацијом, громким гласом, наглашујући као да је сам (ђак) тај јунак. А кад причају о рђавима, онда самом мимиком и варирањем говора изазивају гнушање ; још више раде то, ако их млађи слушају.

Напомена. Шриметиће ми неко, што сам

"и ово ставио, и рећи ће да тога мора бити

у свакој школи. Ја велим, тога нема у већине учитеља, па и професора. У историји има догађаја и јунака, којима човек нехотично симпатише. Према њима не може бити Флегматичан; њих мора са особитом афектацијом и нагласком изразити. Али шта ћемо кад смо већина млитави. Малаксали смо од рада или др. чега, па не предајемо с вољом већ с невољом; а где је ове, ту нема интереса, ту је штета за наставу. Последице су тога слаб успех, и учитељ нека препише свом нехату. Тако је у историји, тако је у земљопису, рачуну и свим предметима. Кад се што с натегом, с неким притиском предаје, не може се умиљно, вешто преставити, што деца одмах примете, па постану сетна, непажљива, немарна и т. д. Томе је узрок мртав покрет предавача.

1Х.

Пеудесна питања. 89 — 5 — 1881. Причах ЈП. раз. о „стању Срба после 1459 год.“ па пошто испричах и „о данку у деци“ почех пропитивати и запитах Милосава, Стојаимировића; — Да ли смо и ми трпели што од јаничара, да ли су они и нас тукли, убијали н мучили“.

Он рече:

– Који Је ли ми

— Јест, ми, рекох ја.

— Ми нисмо ништа трпели од њиг, наша

су стари трпели, а ми се још нисмо били ни родили.