Учитељ

Ја морадох да прекројим питање, јер ја | под ми разумевах Србе у ошште, а он само | нас у садањем животу.

Напомена. Много пута сам у предавању употребио неумесно питање. Она више пута морају некако доћи; јер се пажња обраћа на много страна, нарочито учитељу са четири разреда. Но ако се обрати пажња, питањима, одговори ће бити прецизни, јер према неодређеном питању долази неодре- | ђени одговор или ћутање. Да наведемо пример. Један учитељ пред ревизором пита ђака овако: „Шта је метарр“ „Какав је | коњр“ и т. д. ђак не одговара, а то не, што не зна, већ што га учит. смео питањем. Требало је да је ђак био философ, па - да одговори да је метар 00:50 лео четвртине земног меридијана. А на питање: „какав је коњ“ треба одговорити да је луд. Зашта се питар Да ли какав је коњ по боји, особини и т. д. Неодређено питање, смело је ђака и изазвало ћутање, које се приписује незнању. Такчх питања има пуно код “свакога. Греба их се одвикавати, јер шкоде. А сваки нека обрати пажњу на своја питања. Осим тога, млого се упуштају при пропитивању у ситнице, а напуштају главне | ствари. То је једна велика махна. Мало веће пажње, па ће те махне нестати.

Х.

Стјеверије. Рекох, 25—5— 1881 — да у Јастрепцу има срна, курјакова и др. животиња. Тек ће ми рећи М. Станојевић.

— Господине, тамо има и змајева, ја сам читао у песмарици.

— Нема их Милосаве; то се тако каже у песмарицама, а змајева нити је било, нити ће их бити.

Натомена. Наш народ верује у многе авети. Тако он верује у виле, вештице, караконџуле, дрекавце, змајеве, чуме, вилинско коло, вампире, сени, изједе, уроке ит. Д. То је тако срасло уз прост свет, да га ни којим беседничким чекићем не можемо одбити. Но и пословица нас учи да је теже одвићи него навићи. Па ми треба да тежимо да све ове ствари искоренимо, али ипак, не тако напрасно, јер немамо те моћи. |

Подмладак овај , који нам се даје, треба постепено одвикавати од сујеверија и живим примерима доказивати да то не постоји. Примери живи, били би: ићи на она, вилинска кола, што их се народ плаши, и чинити све противно њиовом веровању. И у свакој прилици куражити децу, а не плашити овим или оним.

Многи и од нас верују уто. Тосу људи луталице. Свештенство је до сада највише одржавало сујеверје, јер су тиме свој насушни хлеб пре и у већој мери задобијали. Но од сада чини ми се иде на боље. Ми смо учитељи позвани да са највећим пожртвовањем искоренимо заблуде нашег простог света. Прегнимо и радимо.

ХЕ.

Поверење. Марко неће да огреши душу. 19 — 1 — 1882 г. „Господине, рече Марко Илић, и пре ми украли 10 пара и дршку и ја сам казивао вама и ви ми нисте ништа рекли, а сад ми украли „Цар Душана“.

— Кога Цар Душана, пропис или књигу

— Песмарицу. “

— Да је ниси коме дао, или, да је ниси негде заборавио р Немој да огрешиш душу,

да мислиш да ти је ко украо.

— Нисам је нигде заборавио, а нико ми није ни тражио да чита. Ја сам је јуче тражио ваздан, па је нема; ја не знам где је.

— Па де сада Марко, реци, по правди на кога сумњаш да ти је књигу украо 2

— Ја не знам, ко мије књигу украо.

— Кажи бар једнога од толико ђака, па да тражимо 2

— Ја не могу ни на једнога посумњатти да је украо, али ми је нема.

— Сети се коме си је дао у очи св. Саве.

— Нисам је никоме дао.

— А сећаш ли се, кад ја оно вече, преписах Јанку „Ускликнимо с љубављу“, па узех од тебе „Цара Душана“,

— Ви сте ми дали, чини ми се.

— Нисам ти је дао. Видиш, како си могао за час да огрешиш душу да обедиш некога на правди Бога. Но добро је што ниси тосумњао ни на једнога, ђака, јер ми немамо у школи лопова и крадљиваца. Дед'