Учитељ

на кога би могао посумњатир Није Анђелко, Чика, није нико. Ми га немамо. И пазите да се нико не превари да украде или кога обеди.

Овде ми остаје да једно објасним што је прекорно за ме. Тај је прекор дошао наивно с Маркове стране, али за ме је праведан. Још прошле године, догоди се да је Славко, играјући се с Марковим десетаком пред вече по школи украо то десетаче и _однео. Ја дознам за ту ствар и испитам (види под 1), осудим Славка да донесе Марку 10 пара. Моја пресуда није извршена. Марко је био незадовољан, што му се по пресуди не даде крађа. Једном, ми се пожали — после много времена, да му још није донео Славко 10 пара. Ја знајући Славково стање рекнеим: „па, ти си му Марко већ опростио; сматраш то 10 пара, као и да га немаш код тебе. Мани се, немој га пи тражити више“. Ту сам погрешио и та

ми се погрешка од стране Маркове није.

опростила. Он ју памти, јер га боли. Он је ђак без мајке, а Славко има оца и матер, дакле богатији је. Марко је Влах, Одавко Србин; Марко вма врло мало имања, а Славко више -— имућнији је. Е, та није ли истина моја пресуда некоректнар Знао сам да отац неда Славку 10 пара; за то сам тако и пресудио. Али нисам био сталан; поводљив сам. Неповерење у правичност и прекор кад тад улили су сеу Марка и чекао је прилику да ме прекори. Требао сам дати 10 пара из џепа, па би

ма

лаже код оца за 10 пара, дотле други освудева у потребама. Ни јели штета, за ме, за ђака, да се зарад 10 пара научи лажи, највећем чиру на телу друштвеном 2 Где се мора неко зло, мана, павика, искорењавати, ту се мора и мало жртве принети.

Добра је страна у Марка, што није хтео повумњати ни на јеедог од ђака и жигосати га као крадљипца. Он, у 47 ђака није могао ни једнога изолисати, и рећи, таји тај украо ми књигу, као што би рекли други.

Напомена. После онаке оцене себе сама неби никаква напомена требала. Опет нвје с горега, ако буде. У школи се дешавају многи догађаји, који се извршују на раздичите начине. Судија је учитељ; он треба свему да нађе почетка и ако је зло, у клици га затирати. Но не треба употребити силу, већ вештину и леп начин. За то ја и из-

носим моје радове у таквим приликама. Ко

оће и налази да се треба овим користити нека опроба па ће од своје школе направити заиста „дом љубави и братства“.

Имао бих још о које чему рећи, али то остављам до друге прилике. Обраћам пажњу, као наставник мале деце, на све појаве у животу школином. Но обраћам пажњу и на себе и свој рад. Том пажњом користим се млого. Опа ме теше и дотерује у раду; она ме потсећа на све моје поступке и на сваку речцу.

ЧЊелим да и учитељи пазе на себе, свој рад, на децу—ни све, јер је то једна важ-

на врста усавршавања — то је самобра= се правда потпунце задовољила; јер док | зовање. један црвени и бледи, а што је најгоре и Ник. [тог и

ПРАНТИЧНА ПРЕДАВАЊА.

Т. Писмеми рад.

ЗА Ш И ТУ РАЗ, Седите право! Слушајте!.... Да вам причам нешто. Један човек имао једно псетанце. Куд год је човек ишао, за њим је ишло и псе-

тапце. Један пут пође човек некуд на коњу а за њим пође и његово псетанце. Била је велика врућина. У подне човек сврати под једно дрво, да се одмори. Коња веже ту да пасе а он легне на траву и заспи. Кад се пробуди, узјаши коња и пође даље, али псетанце истрчи пред коња, стане ла-