Учитељ
74
ди у «
се после по психолошким правилима, услед једновремености увек заједно понављају (т. ј. кад се човек сети неке равнице, сети се и неког окалног брда) а што бива у природи то се мора радити иу
школи — разуме се кад је могуће — јер сувремена настава баш и оће то, да васпитање — као намерно утицање на раз-
вијање духа, ради тај посао приближно, ако не баш са свим, као што би то било и у самој природи. Само сумњам да и сам писац зна за што пише пре о путовима па после о местима. Напротив баш треба пре упознати деду са именима места, да им после, кад буде говор о путовима, буду позната та имена места.
"Распоред чисто историјског материјала је у највећем контрасту са распоредом чисто земљописног материјала, јер док је код земљописног материјала сталан за сваки округ, дотле је код историјског материјала у највећем хаосу. Тај хаос састоји се у томе, што је писац историјске догађаје описивао у неком округу код цсторијског места, н. пр. бој на Варварину и бојеви на Делиграду и т. од. У неком округу код историјскит личности н. пр. бој на Љубићу код Т. Рајића, бој на Равњу код Стојана Чупића, бој на Иванковцу код Миленка Стојк. ит. д. 4 у неком пак округу на оба места т. ј. " сани су неки историјски догађаји код историјског места и код историјске личности, н. пр. бој на Каменици описан је иу биографији Ст. Синђелића и код Каменице (окр. нишки). Тако бој на Мишару, — у биографији Луке Лазаревића и код места Мишара, бој на Шеготину — у биогра-
Фији Ајдук Вељковој и код Неготвна, ит. Д.
Ово. последње не само што је погрешно, него није ни практично, јер су тако неки догађаји раздвојени на два места, па неко дете и не зна да га има још негдеу књизи, а које би и знало неће моћи лако
1 Дете неће само ништа наћи, а нарочито у књизи што се зове Земљопис. Увек мора прво учитељ да проучи школску књигу, па затим да даје упутства. : Уредништво.
оПи-.
наћи.) Ово је једна замашна мана ове књиге, која јој знатно цену убија, и кад пе би ње било, књига би била врло лобра.
Из овога овако раштрканога материјала очито се види да писац још ни сам не зна како се има разумети то, „предавање земљописа у свези са историјом“. О томе ја мислим овако: Овом предмету је главна садржина опис земљишта и историјски догађаји догодивших се на њој, % биографије су споредне; па по томе држим да историјске догађаје треба везивати за, земљу а не за људе, и о њима говорити код описа места, а не у биографијама. Неко ће, може бити, рећи: „па кога ћу ђавола после говорити у биографијама, кад све историјске догађаје кажем код описа места“. Томе одговарам: веторијски | рад, а е њим и историјски догађаји, не могу се баш са свим одузети од људи, с тога се могу протитивати — понављати и у биографијама, ако нема ничега, позна-. тога из живота тога човека, осим његов историјски рад, као и. пр. код От. Синђелића и многих других; а ако има врло. интересантних црта из његовог живота, онда то треба казати у биографији и само тек поновити главни његов историјски рад, који се предавао у земљопису код места, као н. пр. код Кара-Борђа, Милоша Обреновића и '. д. У оном првом случају не треба предавати особено биографије, него са свим у земљопису ће се казати сав историјски рад тога човека. Не могу се предавати истор. догађаји у биографијама кад се ове засебно предају с тога, што ће бити много непознато земљиште на ком су се догађали ти догађаји, т.ј. биће им непозната имена и положај оних места, о којима им се говори. Овај случај биће нарочито код људи, чији је историјски рад многостручан, велики, који се збивао на много места, као н. пр. код Кара'Борђа, кнеза Милоша, Ајдук Вељка ит. д. У таком елучају морао би се изучити сав земљопис па тек онда бпограија.
Има још један разлог из ког треба описивати догађаје код места а не код људи.