Учитељ

А

по што му се учини познат глас који га, тера, предомисли се; он се обрати човеку у пркос његовог чудноватог дочека и рече му: „Јеси ли ти, Силвене!“ Човек се зачуди, ућутка псе и приближи се неколико корака : „Ко сте ви и шта хоћетер“ Учитељ се приближи и показа му се. „АХ то сте ви, г. Лефрансоа! Од кад вас нисам видео!“ — „Много има, је ли, Силвене 2 па и то беше у доста жалосним приликама.“ Човек саже главу, погледа укочено у земљу, а за тим тихим гласом рече: „Јест, жалосне "прилике, као што рекосте ; ја их се сећам на жалост!“ За време овог разговора ученици се беху приближили и љубопитљиво посматраху овог човека, који изгледаше као да је утонуо у највећу беду и нај"дубљу жалост.

Силвен, подижући по ново главу, изгледаше упрепашћен кад јеопазио толико лица око себе и припремаше се да се врати натраг својој колеби. Г. Лефрансоа задржа та, рењавши му: „Ово су моји ученици, деца, као што видиш : немаш се чега плашити. Да чујемо шта је било с тобом од оног несретпог дана од кад те престадох виђати! — «Тај дан,тај дан, спомињете ! Ах, Г. Лефрансоа, како сам био несрећав! Сузе његове посведочише истинитост његове туге; учитељ изгледаше тако исто узбуђен, и метну ми руку па раме. Да чујемо , Силвене; исиричај нам твоју историју; ти ћеш тиме учинити велику услугу овој деци, јер ћеш их обасјати твојим примером и даћеш им могућности да, избегну погрешку која је тако снажно упливисала на твој живот“.

Силвен, упрепашћен, баци летимичан поглед на младеж, седе на једну дрвену клупу и отпоче евоју причу : „Кад сам пошао био у војску, не бејах у стању да избијем из главе тужне мисли и жалост што остављам моје село: истина, говораху ми, да је то нужна жртва, да је сваки човек обавезан својој домовини и да је приморан да у својој крепости нађе снате, која је у стању да победи његову досаду. Моји другови показиваху се расположени; они одоше певајући; многи од њих, дирнути мојом

тугом, говораху ми често: „Будимо увиђавни, Оилвене; то је потребно, то захтева закон; позива нас одбрана нашег отњишта ; наши пријатељи и наши родитељи проклињаће нас ако нас виде слабе, пребациваће нам да смо неспособни да испунимо наше човечанске и грађанске дужности.“ Ја сам равнодушно слушао њихове речи, помешане с песмама. Пристао сам уз њих жалосно; кад год смо пролазили кроз које село, они радосно клицаху, бацаху капе у ваздух и руковаху се са људима, које су уз пут наплазили. Што се тиче мене, ја сам с тешком муком задржавао моје суве п утурао сам се у гомилу, да не бих видео како их славе и храбре.“

После почивке Силвен настави : „И тако хтео не хтео дођем у варош у којој добисмо касарну: сео сам био на земљу у једном углу, не водећи рачуна ни о јелу ни о пићу, док други рекрути проводише вече у братској дружби са старим војницима. Олушао сам џакање, смејање и поздрављање младића са њиховим пријатељима. Мене су морали тражити и заузимали су се око мене као око детета. Дадоше нам униформу и оружје, прикупљаше нас више пута да би нас научили како смо и од сад потчињени војној дисциплини и послаше на вежбање.

Моја страшљивост не престаја ше, и одузе ми сву снагу. Рђаво сам слушао лекције наставника, био сам невешт, нисам имао воље да се старам о момеоружју и 0 моим стварима, нити да се показујем тачан и способан. Мој непријатан положај дирао је моје другове, који су се трудили што су више могли да ми избију тугуи да поделе са мном радост, која је њих одушевљавала «Мој јадни Силвене, говораху ми они, шта би ти хтеор Ти си неотеван при вежбању и дајеш прилике да се смејемо на твоју штету; ти ниси никад на време готов и остајеш увек прљав. Ми те више за ништа не рачунамо. Ако продужиш тако, тићеш нас посрамити и навући ћеш на себе казне, које би могао лако избећи, само кад би имао мало више воље.

„Донста, моје старешине беху незадо-