Учитељ

да се одужите вашој савести, части ни

закону.

Адвокат је говорио на свој начин; не познавајући озбиљност погрешке свога влијента, он је наводио олакшавајуће околности. Он се трудио да усколеба суд, позивајући се на изванредну слабост твога карактера, те да се тиме олакша твоја одговорност ! главну пажњу обраћао је на, наговарање коме си ти подлегао и на величину казне.

Кад је адвокат свршио, председник те запита, шта имаш ла додаш у своју одбрану, али том приликом ти си био само толико моћан да последњи пут погледаш твога адвоката и мене. Видих како изиђе

из сале усколебан 6 обореном главом,

Твоја пресуда беше изречена: она беше неумитна, она те осуди. Од тог жалосног доба ја те више нисам виђао. Ти си морао доста трпети. Шта је било с тобом У (Силвен, удубљен у својим мислима, за неколико тренутака ништа не одговори; за тим, подигнувти главу, рече овако: Патате ме, шта је било са мном. Ја сам се мучио, дуго сам се мучио. Кад сам се повратио у слободу, моје се мучење још увећало. Пре свега хтео сам да се пољратим у моје место рођења ; у њему сам нашао мога несретног оца, њега је несрећа у гроб отерала; браћа ми се беху разишла по свету; моја сирота мати, која живљаше једино од милостиње, журно очекиваше да ме види. На скоро она умре, ја остадох сам на свету и не нађох више рада. Дуго сам лутао по шуми у којој сам дисао по вољи, живећи од онога што сам заслужио радећи код дрвара и угљара; изнурен оваквим начином живота ја се настаних овде где сам, сам са мојим псима. Продужио сам мој занат у шуми,а у село идем тек неколико пута угодини; осећам да на свету нема више места за мене и видим смрт која долази да учини крај мојој беди. За тим је пао у тужно ћутање из којега не могаше више изаћи. Тада учитељ до"даде знак својим ученицима, и сви се жалосно вратише, тражећи по ново стазу која, их беше довела Оилвену. У исто време,

кад их је учитељ позвао, ловачки пси почеше весело скакати око њих: они су се сусрели са оцем Ричардом, шумским чуварем, који се беше јако зачудио кад их је видео у овом месту.

„Откуд ви овде“ — рече Ричард.

— Изгубили смо пут — одговори учитељ но по што сте ви ту, сигурни смо ла ћемо га опет наћи.

— Разуме се, — јаћу вас одвести према Нуви-у, само пођите за мном. Ви сигурно и не знате како овде Нисте сигурни; ви сте близу Силвена, а он има рђаве псе, којима се ја не бих никако приближио; односно Силвена, ја сене плашим али тек некако не бих волео да се с њиме сусретнем. _-- Ми смо га видели. Он нам је испричао своју тужну историју.

Ах, да — узвикну шумар — знам његову историју, знам; но, верујте, да га не жалим, и имам јаких разлога за то. Може он причати шта хоће, ја знам шта знам, јер сам прошао тим путем. Ја сам био војник онда када је војнички живот био много тежи но што је данас. Сећа ћу се увек како смо спавали и како смо сехранили. Јели смо по шестораца из једне велике чиније, из које смо захватали по старешинству; кад би се ко усудио да пружи руку пре свога реда, добијао је редовно по претима пет удараца кашикама: Рећи ћете ми да то вије увек било пријатно; доиста, то је зависило. од другова, али вас уверавам да је сваки свој део примао врло радо, без устезања, и то доста весело, том приликом смејадо се и шалило, и нико и не помишљаше на увреду. Ах! кал би данас наше ветрогоње подвргли овакој уредби, колику ли би вику и плач надади! чини ми се да их још сад чујем. У осталом, нека их белај носи! ја држим да смо ми бољи од њих.

"И при свем том живот у касарни беше релативно сладак. Но ја сам годину дана провео у Аерици, био сам у Криму, и ту сам -— као што знате - изгубио руку. Е, да смо ми тражили угодности ту, ми бисмо били несрећни, будите уверени. Но мо-