Учитељ

жете мислити да ми то нисмо ни захтевали, пошто смо спавали на земљи, на киши и на снегу. Више смо се -загревали пуцњавом пушака и топова него ли дрвима.

Данас није све тако. Ја имам једног си-

новца, а то је Јосиф, који служи у дра-.

гонима; прошле године ишао сам њему ради виђења и онми је показивао касарну. Каква разлика између данашње касарнеин касарне нашег доба! Сваки вам иматањир за себе, па и ја сам. из тих тањира јео. Сваки има дневно по 300 грама меса, а зелени и 1000 грама ако желите; сем тога: пола порције чорбе с лебом, не рачунаЈући фунту и по тајина — право уживање! По неки пут даје се винс, а сваког дана кафа. Верујте ми да пређашњи леб и не личи на данашњи. Услед тога сам и рекао синовцу: ти се ту боље храниш и боље спаваш но Бод наше куће. Тебе су управо размазили. Истина је да рано устајеш, да се мораш старати о своме коњу, да мораш ићи на вежбање, да мораш цазити на све што год хоћеш — али дали у свему томе има ма чега што може да упроџасти човека 2 Попричекај мало: кад будеш у рату, чинићеш све то и још много што шта више. Па и кад секући вратиш, да ли мислиш да живиш а да ништа не радиш» Кад дође време да храниш жену и децу, видићеш твоје муке и тада ћеш се друкчије осећати. У осталом, мој је синовац расположен и не тужи се.

Ученици се весело прикупише око овог добрбг човека, чији пријатан и животан товор беше прави мелем после њиховог жалосвог састанка, са Силвеном. — „Кажи те ми — продужи стари шумар — шта је то нашта се могао Силвен тужити. Је ли то, што није био навикнут на пољски раде И при свем том знаш сигурно да, код куће није имао чиме да утоли глад. Те. шко је наћи момче као што је он; нема ни толико снаге колико каком кад се нискваси. Разумем кад се дете велике варошке господе, које је однеговано у перју и које је углађено, путвара и мршти на јело као оно крава кад побесни. Џа ипак би им

живот на голој земљи учинио више добра него ли зла; знам да би се они намрштили кад би им се натоварио на леђа какав џак или кад би ам се утрапила џушка у руке, а међу тим доћи ће време кад ће они ићи сви заједно као другови.

Рефрен таквог детета чујем ја у Силвењу; често ми је он, кад се повратио у своје место, говорио: дисциплина је врло тешка! Кад сам га чуо како пева стару песму, жестоко сам га прекорео, рекавши му: одлази! Ма колико да си плашљив, рекох му, шта ти то вреди кад је дисциплина потребна и вад се други на њунавикавају! Знашли ти да те ја познајем, да није то што те узнемирава; теби је било

тешко то, што је требало да будеш из-

држљив, чист и тачан: господин није за ништа, или ако је за што, то је само за оно што му се допада. А да ли се теби дисциплина допада или не — о томе не може бити говора. Ти би требало да осетиш, да што су ти људи учинили почаст, и што су ти поверили оружије, да је то ради нашег општег спаса, да је то учињено с тога да одужиш дуг својој знмљи, као што смо ми други, старији, то исто учинили пре но што си се ти родио. То је ради општег добра, а тако исто и за спас п славу Француске. Све што су наши оцеви радили у овом погледу, ми морамо имати на уму да одржимо: слабећи, ми ћемо изгубити наш положај међ осталима народима, и у место да будемо велики на= род, уважен у свету, постаћемо свуп људи, који ће бити предмет општег потемеха, и изгубићемо свако право на независност.

Што сам ја рекао ово Силвену, то нисам чинио ради тога што сам хтео да му створим племенитија осећања, по што његово владање у прошлости беше жалостан доказ у томе погледу, већ за то што нисам могао никако да допустим да горко плаче пред осетљивим људима, желећи да се тим путем оправда. Он је заслужио још и гору судбину. ·- Али ето сте већ на друму, НШуви се види из даљине, ја вас ос“ тављам и враћам се својојкући; лаку-ноћ, децо моја: лаку-ноћ, г. Лефрансоа !