Учитељ

108

и дотерују — они дакле, хтели не хтели, морају пустити књиге међу ученике, а, пуштајући књиге, пуштају механизам у школу. Зато смо ми противни оваким књигама.

Кал би се књиге удешавале по другом начину, Т. ј. да једне исте књиге буду ручне и учитељима и ученицима, онда, ако не би било горе, не би било ништа боље од првог. Механизма би било опет, јер би се такве књиге употребљавале више као ручне књиге за ученике, него као ручне књиге за учитеље. И управо овде би било више и горег механизма. дато ми мислимо да је и овај начин писања књига посве рђав. Нама шта више изгледа чудновато како по неки мисле, да једна иста вњига може бити ручна и учитељима и ученицима. Зар један исти материјал и у истом облику треба давати и учитељу и ученицима 2! То је апсурдно мишљење и сваки, који мисли да је удесио књигу и за учитеље и за ученике, није удесио ни за једне ни за друге, него је начинио само једну збрку и ништа више.

Са свим је нешто друго, кад би се књите удешавале по трећем начину. Учитељи би имали своје ручне књиге и по њима би предавали; ученици би имали такође своје ручне књиге и у њима би нашли то, што им је предавано, само млого краће. Ту онда не би било механизма. УчИтељ онда не би имао нужде да тера уче нике да уче механички из својих књига; а ако би ко баш и хтео, не би могао. Нарочито не би могао, кад би ручне књиге за ученике биле што краћи изводи. И овај начин писања књига за осн. школу најбољи је за наше прилике. Међу тим до сада је овако израђена само једна једина ењига и то Рачуница од От Д. Поповића. Ове остале удешаване су иди само за ученике или и за учитеље.

Могло би се рећи, да би се овим дало учитељима све готово у руке, па би се они пролењили. Али није таво. И оволико и још оволико да дате учитељима, опет им нисте све дали. Њима опет остаје још

пуно које чега да раде и обрађују. Нес премнији учитељи имали би утрвен пу“ којим ће давати знање деци и не би више предавали сваки на своју руку. Спремнији пак могли би и поред готових предавања смишљати и удешавати боље начине 32 објашњавање и популарисање нечега. И још нешто.

Нашој основној школи стављено јеу задатак не само да даје знање, него и да облагорођава душу дечију. Ово друго данас се тако мало чини, да се може рећи да на то нико и не обраћа пажње. А готово се и не може друкче. Програмом се хтело све да да ученицима основних школа и сад учитељ не зна шта ће пре, Ван школских часова тражи, купи и уређује материјал за предавање. Кад дође у школу уђе у њу и предаје. За време предавања ће рећи коју поуку или неће, па и то више упоредно. У школи има и добре и рђаве деце. На њих треба пазити, како у школи тако и ван школе; треба испитивати какав је овај а какав онај ученик, вашто је овај овакав а онај онакав; треба тражити начина да се једноме злу стане на пут, да се друго истисне, да се треће угуши и место њега добро засади и т, д. Ове то треба да ради учитељ, а он за све то нема времена. Њега школа, савршено умори и он хита кући да мало дане душом, а и да спреми, што му је потребно за сутра или после подне. Искрене ли какво зло у школи, догоди ли се каква крађа, свађа или што друго, он нема времена да то све испита лепо, да, злу стане на пут и да место зла засађује добро, него шта радиг — Избаци неко лико Фраза у име саветовања или казном прекине зло Он дакле нема времена да искорењује зло, него га само угушује; он га не поправља, него само сузбија, да не би порасло веће и да му не би скочиле на главу. Кратко речено: данас учитељ нема онолико времена за морално васпитање деце, колико би требало да има. Све време троши се на то, да се мозгу да што више, а за душу не остаје ништа. Међу тим крајње је време већ, да се почне јед-