Учитељ

таоце упознали са нашими читанками, ако ишта. друго, а оно бар да наведете наслове појединих штива. — Којими се то поздрави Хрватство ослађује, то заиста не знам, по што се о том ни у једној наредби не говори, да се такав и такав поздрав рабити мора.

Из свега тога сватко ће си лако тај закључак створити, да Српству ама у ничем ништа зла не присти од Хрватства. Ми

279

смо овђе тога мишљења, да смо једни родом ма и били двоји именом и вјером. Част врпска и нама је, жалост српска и нама је! Да прионимо раду, да сложимо у тлеменитом смисљмј оно, што су вјекови раставили! Браћо, на нами је да то урадимо, па будимо апоштолж слоге, аросвјете, мира и љубави! Потомци ће нас онда благословљати. Винко Бек, пучки учитељ.

вАпИСКИцх (1 УЧИТЕЉСКЕ ОКУДШТИНЕ

ПТ. САСТАНАЋ

држат %. Августа 1886. године у Београду у сали велике школе.

ПОЧЕТАК У 8 ПОСЛЕ ПОДНЕ.

ПРЕДСЕДАВАО :

Филип Видаковић.

(СВРШЕТАК).

Председник. Молим вас господо сад ћемо прво да прочитамо имена оних који су се пријавили да говоре и нека се јаве сви они који хоће да говоре, да се не би правила забуна. (Чита имена).

Петар Никетић. Молим вас господо! Мој говор, који би почео из почетка, много су испунили г. Протић и Коста Петровић и ја имам да допуним оно, што мислим да би требало њиховом говору да се допуни. Мислим да сте чули разлоге које су они казали о учебницима у основним школама. Противници учебника у основним школама причају овде како, ако ми одобримо књиге — учебнике — у основним школама, онда нема никакве очигледности, но ми који заступамо, да би књиге у основним школама, требале, не замишљамо учитеља таквог који каже да ученик узме из ове одавде — довде и да научи на памет; но напротив, да наставник сваки онај предмет, о коме има да говори најпре представи, да прво опише како то најбоље, уме, и пошто ово уради, онда тек да ученике упути на књигу, те да дете сравњује и налази ра-

злику између онога што је говорено и онога што је у књизи, и тако изводи појам, деФиниције. Никако не стоји оно, да се из учебника уче деца фразирању, него да се уче појмовима — уче се извођењу дефиниција, које се не могу уочљивошћу да преставе. Ви ћете се сетити, а и знате, да има сијасет речи, које се у говору чују а не налазе се нигде у природи ствар која ју означава. Те речи означују апстрактне појмове; и у колико више има таквих речи у ком језику — да се добро разумемо којих предмет не можемо нигдеу природи да видимо, у толико је тај народ образованији. Те речи означавају извесне појмове, и оне се не добијају из очигледности него из књига, извођењем општих појмова, из јединака. У колико један народ има више апстрактних појмова у толико јеон на вишем ступњу образовањаности. Тако дивљаци немају речи, које означују више појмове, него само оле, које означују најниже. Дивљаци имају најмање речи, и за то немају никакве литературе. Они имају само неколико најнижих врста речи, којима именују предмете, који се око њих налазе. Код нас се подиже вика да нема читалачке публике, ла писац књигу не може да распрода ни у неколико стотина екземплара. Кад ово постоји онда не разумем оне људе, који хоће да избаце учебнике. С чим хоће ти људи да образују укус читалачке публике» Ја мислим кад се из малена образује укус књигом онда ће се умети и знати да цени