Учитељ

време скупоцено, па смо ради да се каша резоновања ослоне на резоновања већине.

Педагози веле: „Што кроз чула не дође, тота ни у духу нема.“ „Што је за чула нек се износи пред чула, како би то разум схватити могао, јер нема ништа у разуму што не би пре било у чулима.“ (Коменски). Очигледној настави главни би био задатак да изнесе предмет кога посматра пред чула. Сада се тај предмет схваћа , посматра са, са свију страна, и добија се појам о педоме предмету. Разуме се да сва чула на једном предмету не могу радити, али је рад већине чула ту. Нека ће чула радити више на једном предмету, а нека ће на другом те ће се ипак сва вежбати, када им је сам предмет ту. Па исами предмети не дају материјала за сва чула. Али да се сва чула при очигледној настави вежбају о томе нема сумње. Дакле, вежбајући чула у деце, стварамо и велики преображај у духу, стварамо постопено дух пријемљивијим и за тежи рад стварамо плодно земљиште за примање науке. Очигледна настава помаже дачула спроводе више утисака мозгу, где ће се ти утисци под разним психолошким радњама преображавати и стварати на крај крајева оно што ми 80вемо савршено појмање ствари, ствараће знање. А створити основ за зидање знања, вије мада и ништавна ствар, већ је од највећег значаја. Тек на основу темељног знања може се у науци коракнути напред. Ми то треба да створимо.

Дечији дух не може себи преставити неку ствар, коју је учитељ речима описао, онако лепо као што је може при очигледној настави. Има деце спорога митљења, и то се мишљење изазива брже очигледном наставом, но говором. За такву је децу овака настава неоптодна.

Очигледном се наставом ствара боље и трајашније памћење.

Посматрањем предмета изазива се у деце радозналост да се све о предмету дозна,

искаже, опипа, види — изазива се покрет |!

испитујућих мисли.

Очигледна настава побуђује на рад, јер кад ученици виде, да учитељ разчлањава

|

предмет на његове саставне делове, онда се јавља жеља и у њих, да у школи или у пољу сваки предмет до ситница прегледају и упознају. Давајући науку ученицима не апстрактним говором, но стварним природним предметима учитељ приволева децу за рад и за се, гомила материјал да га ученици заволе. А где је воље и љубави ту је и рад.

Прикупљањем збирака уче се ученици, да своје ствари држе чисто, уредно, сваку на свом месту, без потребе даје не дира; уче се да туђе збирке не узимају, не кваре, да и туђе чувају, воле; уче се да другоме помогну у раду, у памештању, у бирању преставника; уче се да прикупљањем или трошењем не штете своје збирке или предмете итд. итд.

Из ове минијатуре види се велика умна. корист и морална добит.

Још једна велика корист од очигледне наставе јесте та што бисмо павикавајући децу на прибирање и уређивање збирака, на руковање збиркама, на обрађивање малог земљишта или израђивање неких ствари за школу итд. крочи ли већ једним кораком ка завођењу ручних радова у кола. А да су наше руке, и руке наше деце најзанемареније, код претоварене главе о томе нема против разлога. да наше прилике, како је наше становништво већином земљораднички сталеж, неоцходно је да њиховим синовима дамо, поред знања, јоши вештину владања рукама.

После свега овога порађа се питање: да ли има очигледне наставе у свима предметима г На ово одговарамо да је има и мора да је има. На пример, рекло би се да у Српском језику нема очигледности. Ње у томе предмету има, јер ако хоће учитељ да да појам о именици, онда мора прво ређати сва имена стварима које се виде ту у школи, мора ређати најпре мртве ствари и друге животиње па онда ређати лица н имена њихових заната, да би на основу тога дошао до појма шта је именица и да би могао направити разлику између ствари и лица. Дакле притоме ће ређати све ствари, а то је очи-