Учитељ

Ен.

и за домаћице и за матере и за добре наставнице, кад морају и једне и друге дужности вршити. да дужности матера и домаћица спремиће се у редовним женским школама нижим и преустројеним вишим, а за дужности наставница, нека се спреме у учитељској школи гдесе и мушки спремају, или нека се установи женска учитељска (учитељичка) школа. По моме мишљењу ово би последње било излишно, пошто се во наставнице могу спремати у мушким учитељским школама, као што је у неким државама и опробано. Овако спремне наставнице постављати само у женским школама. Ето на тај начин ја мислим да, би могли спремити добре домаћице, матере и наставнице. Рећи ће неко да су све ово палијативне мере и ништа више. Јест, признајем и сам да су то палијативне мере, јер док год друштво почива на данашњим основицама и док се год из темеља не

преустроји, када ће тек и моћи бити речи о гајењу мале деце у потпуном смнелу, и када ће много што шта, управо све, добити прави пи потпуни значај дотле се морамо служити и палијативним мерама. јер је боље и ишта него ништа. А да бин ове палијативне мере што више помогле, за то је у првом реду позвато да се брине наше интелигентније женскиње, које би требале · делом да покажу да су доиста способни да буду равноправни чланови друштва, а нарочито наше учитељице, које би требале, да у овим и оваким питањима предњаче, и које треба да оставе све оно, што не доликује васпитаном и образованом

женскињу. Оне треба међу данашњем жен-

скињу да импопују у сваком погледу тј. у раду, понашању, разговору, оделу (у које ваљда неће доћи мидери, турнири и томе подобно) итд.

ж ж ж

(СВРШИЋЕ СЕ).

Б Е А ЕШ КОР

Питања. Одређена питања врло су важан део наставе. Без одређених питања. не долази се до потпуних одговора, а тиме се отежава рад у школи, Место да се на задано питање добије одмах и тачан одго_ вор, добије се одговор, којим се ваздан говори, а ништа се не каже нити се на питање одговори. То одузима наставнику време, једи га, смета му, буни децу ит. д. Да тога неби било, нужно је да и наставник пази на питања. На пример, није то све једно кад се из српеког језика пита овако: „Каква је то рече“ Или „Који је део говора та рече“ Овде се тражи да се једна реч уврсти у неки одељак српског језика. Али таким питањима се не долази до одређеног говора. Реч „каква је“ захтева да се то зашта она пита опише, а овде се не тражи опис. Именица не може бити ни црна, ни бела, ни жута и т.д. да то је боље питати за речи: „Шта је то рече“ На овако се питање мора одгово-

рити да је: или именица, или придев или која буде. А питање за „део говора“ треба, да доће увек при рају године.

Често се чују и овака питања: „Колико има, родова код именица“ Или „колико вма бројева код именица.“ То су погрешша питања с тога их треба избегавати, јер предлог код захтева друго нешто, а питањем се тражи опет нешто друго. Треба питати: „Колико има родова у именица Р“ Или „колико има бројева у именица, или придеча“ ит. Д.

И при предавању рачуна има много неодређених питања као: „Колико има бројева код сабирања.“ „Две јабуке и три јабуке колико је.“ Или у јестаственици „ка ква је глава код вукад“ „Какав је укус код солир, ит. Д.ИТ.Д.

Овде су изнесена нека погрешна питања. Има их још врло много, која су се увукла, у школу и неопазно. А ко хоће да има успеха у раду тај ће пратити свој рад и