Учитељ

бро — ") Јесу ли деца послушна за што друго, но за то, што теже себи добро да тиме чине, — И на послетку играју ли се деца за што друго, но ва то, да играњем себи добро чине, себи добро обезбеђују '

Деца се играју за то, да себи добро чине, да себи добро обезбеђују. —

Највеће је добро као што сви знамо — здравље. Здравље је што човека у животу, у снази, у способности одржава, здравље је услов за остваривање воље, А свако добро, свако задовољство, које човек самом себи чини, па ма оно како малено било, зрно је према гомили сопственог му здравља, одржању. — Та цео је наш живот видљива и неодољива, „борба за опстанак!“ —

Кад има две врсте играња: душевно и телесно, онда мора бити и две врсте цељи, које се играњем постизавају. Би ли могао човек једино тако кретати се, да тим кретањем једино своје тело одржава • — Не, човеку је у део пало, да и своју душевну половину мора употребљивати при постизавању својих добара, Човек од природе гоњен тако и ради. –

__Вато, Цељ дечија играња је: добро тела им душе. Тим добрим деца свој живот одржавају, обезбеђују.

Дечије играње је васпитно сретство; цељ сваког васпитног сретства је цељ васпитања. —

Из овога је јасна н важност дечијег играња.

Од ваепитника узети васпитно средство, па ма оно и најмање важности било, значи одузети од живота му, од бића му

3 На то, да деца уче за то, што знају да је учити добро, на то велим, тешко је апеловати.

387 _

одговарајући део. Тако чинити, био би грех! — А шта мислите, какав би грех био, узети од деце играње, то васпитно сретство, то кретање, које је поред свега, деци и једно од најмилијих, једно од најдратоценијих • — То би био смртни грех! —

На једном сам месту читао врло истините речи: Дете у првим годинама свог доба, више научи о спољашњем свету и о својој и туђој души, но у целом свом осталом животу. А зар је све то дете научило радом“ — Не, дете је све то научило у игри.

По важности цељи играња, важно је и играње.

Дошли емо дотле, где је нужно расмотрити и саме дечије игре, ф разделити иф у групе.

Ако смо бодрим оком пазили на играње деце, опазили смо, да су им игре тако различите, да изгледа, да је то збрка различитих игара. Једна и иста врста игре, врло се ретко кад понови а при свем томе, деца су неуморна у игрању.

Кад би једне врсте кретање тела, довољно било развијању и веџбању целог тела и кад би једне врсте кретање душе, довољно било да душу у целости развије и унапреди, — онда за цело тај каос од дечијих игара не би ни постојао ; он би тада био неприродан, па по томе и шкодљив. Али није тако! —

Човек се васпитао услед многих, пре-

многих кретања телесних и душевних. Потпуна цељ играња постизава се само на много-врене начине играња тела и душе. — Врло природно ! — Кад крећем једино ноге, не снажим тада руке, а кад радим једино рукама, ноге су ми пасивне. Кад развијам какву ду3 •