Учитељ

–

вазда рационално-пситолошко-генетимког излагања.

г., Никад не одвајати наставу од васнитања , због чега би прво губило своју плодовитост и силу. но му дати такав правац, како би жеља и радост питомчева била наставом изазвана, те да ова · послужи као сретство васпитања и његовог самообразовања, ,“ па да настава има васпитно-обрагујућу моћ. А то ће рећи да настава не треба да је ни потпуна: догматичка, ни систематична, ни материјалистичка, ни завршна, ни притешњујућа духовни рад, и унапред одређена, за извесна знања и 3анимања тј. не специјална 24 ћов.

Сва се педатошка мудрост, и сви принципи васпитања могу изразити овом речју развиће (равуме се слободно). Многи се назови педагози паште, о некој тобожњој поправци човечије природе, па за то и измишљавају особите неке системе, и праве разне планове и програме за васпитање; па то све тако рећи утискују у своје питомце, а то и јесте права несрећа и за васштаче и за васпитанике, Јер општом је одавно потврђено, да тако накарадно систематско васпитање, та само пука Формалност не доноси никаква добра резултата, исто онако, као што и жеља бива празна и јалова оних политичара, који су ради да уведу или да задрже старе државне системе, које не одговарају ступњу развића, култури и народним потребама. Права срећа, благостање како појединих личности, тако и народа, основана, је на саобразном развићу; 5 систематска вештина, самовољно измишљена са свима својим Формама само су назови радикалне педагошке и политичке погрешке; јер оне руше при-

родна права лица и народа. Прави се

| васпитач не може изузетно држати ка-

Еве било једне те једне системе, и не сме примењивати свој рад каквој било особитој професији, једног сталежа, партије, за какву било поједину цељ. За њега ву системе и Форме само у толико добре, у колико благодетно припомању

слободном развићу. Поштујући инди-

видуалност т. ј. све особине човекове природе, он се не заноси ни специјалностима, ни спољним формама, и ако сам, као личност може једно другом представљати. Још једном да поменемо: да при слободном развићу, произвољно спремање и одредбе питомца за неку особену специјалну цељ. — јесте преступ против човечанства, ако се то не уме онако извести, као што здрава, педагошка начела траже. Јер питање, које се у доцније време све чешће потрже: треба ли да је васпитање пре свега народно — решава се просто тем самим, што образовање у самој ствари не може никако ни бити не народно, по томе, што се човек непосредно и непремено образује под утицајем оних особина и оних карактерних црта, које постоје, и којима се његов народ одликује од осталих народа. И право и истинско народно образовање, ако се оно не уклања од оног општег свима људима позива и опредељења, не може имати никакве противности са опште - човечанским образовањем; јер народно образовање показује своју особину само у примени сретстава, у нижим другостепеним цељима обравовања. А с друге опет стране опште образовање губи своју уображеност и добија живот гек у Формама народног индивидуалног образовања. Јер како човек није само