Учитељ

•

књижевност и да што год напишем за „учитеља“. Згодније прилике, помислих, нећу олако добити. Ако ништа виле бар могу „ставите кога у новице“, па и то ће бити боље него ништа; и у том ћу случај) бити бољи книжевник него онај, који није никога ви у новине ставио.

Јест, лако је рећи: хоћу“; али поред атети има и моћи. Шта да пишемр Да

стављам кога у новине не могу, и после, '

то не би скоро никакве вредности имало за школски рад. После долази још и то, што би било грешно да се људи за бадава „штампају.“ Али сад је мука: о чему да пишем. кад нећу никога да ставим у новине.

Помислих: да сам, којом срећом, Философ како би ми сал лако било. Почео бих од Платопових идеја, па би терао све релом до Лајбиицових монада, Кантових категорија, Фихтеове моралне воље, и на послетку изнео бих и све остале швапске флегеље : Хегеле, Шлегеле Хартмане, Крвмане и друге папске и европско-хинеске Философе, њихове разне системе и назоре. Све бих то учинио, да сам неком срећом философ. А куд ћеш краснијег материјала за разглабање од тогар Али оно пусто: да сам — то квари све. Да сам....!

Онда морам тражити друго поље, Које 0 чему да пишем“ Ето то питање дуже ме је мучело, него објашњење оне чеврнтије у „дотичном“ школском извештају, коју ни један инжињер није могао да разреши, в ако он задатке „с три непознате“ може да „испоје ка пјесму на уста“ Тек после дугог премишљања дође ми, ка у добри час, једна лепа мисао, која ме од те досадање неодлучности избави. Сетих се оног великог Славенског сина, просветитеља и апостола, целога човечанства опоменух се Каменскога. „То је једна звезда на педагошком небу, којој нема равне...... То је једна ђенијална величина у педагошким стварима, с којим се једва ко може поредити...“ Тако вели о њему и немачки педагог. код кога је, као и код свију Немаца, надионална тесногрудост, охолост и необуздана мржња према,

1 [

свему СОлавенскоме, тако моћна и силна, да он у својој Историји Педатогије трпа све Славене у једну групу са Татарима, Ескимима, Киргизима и осталим полудивљачким народима. Па кад тако каже о једном педагогу, кога је Славенство родило да буде просветитељ целога света, па и свију Олавонождера, један човек из онога народа, који је толико Славенског елемента прождерао који и данас гњави и дави толике Словене, који се отворено спрема да својом бајонетском вудтуром поништи или да понемчи и оне Славене, који су били у стању да своју народност до сада сачувају поред свију несрећа и петовековног ропства, под Азијатима — кад Немац вели тако о Коменскоме, онда, помислих, мора да је он био доиста једна. необична величина у Педагогици, један паметан учитељ, који ће у овој пралици умети и мени дати савета. Њега дакле треба да питам како и шта треба радити у школи, па кад то знам, онда ћу лако зпати и шта би вредно било за школу да се цише. Тако ћу и да радим... Узимам његову „Велику Дидактику“ и читам. И шта налазим у томе епохалном делу"

Љуле треба упућивати да не црпе своју мудрост из књига него из букава, растова, земље, из онога што им је пред очима и око њих; посматрањем истинских предмета...“ Тако вели Коменски на једном месту. Почнем листати његову „Дидактику“ даље, и наилазим на оно место, где он говори о поступности у настави. Ту, између осталога, наводе се и ова правила“: „Од простог сложеноме од појединог општем од ближег даљем...“

Ово је сад за мене довољно. Даље ми не треба да читам. Још сад већ увиђам како је срећа, што нисам Филосо. Ког ће ми ђавола које какве категорије и монаде, код толиких предмета око мене, који су и стварвији и јаснији и кориснији. И сад ми је лако да се решим о чему ћу да

пишем. 4 Ето у 44