Учитељ

сњих часова, Те се тако њихово здравље убија.

11. Учебници праве (као и од деце) и од учитеља умне готоване, који напуштају своје самообравовање и прибирање знања и вештина у школи и после неколико недаћа и незгода у школи бегају за порежџије и'"ер. писаре.

Господин писац жали за то што би учитељ писао на табли а деца забележила у књижицу и вели, да је згодније за то имати учебник и да је лакше деци имати 7—8 учебника него само једну књижицу од артије сашивену. (Знате,

скупље је туце артије но толике књиге !),

Ја држим да нема тога учитеља, који би пожалио (свој скупи) труд и коме би било тешко нешто на табли написати. Поред тога то, што деца напишу јесте сума учитељева и његовог мишљења више личи на производ њихова самостална, рада (много и много више) него учебник, кога је написао неко, који можда није ни био у таким (учитељсвим) приликама. Осим свега овога, писањем са табле деца се уче да своје расутке на артију ставе, дакле и преко ока и преко руке, а г. писац признаће да се то онда боље памти.

Још је чудније како он пронађе да су овако честом заборављању дечијем Криви учитељи, који им не дају да науче код куће из учебника оно што би требало. Он шризнаје да се много и много заборавља. Заборавља се иу основној школи, а ја додајем и у великој школи и у учитељстњу и професоровању. Јесте, то је особина човечијега, духа. Човечији дух не може бити циљ свему свету — свима преставама и појмовима — него су оне њему циљ, пошто се из те грађе зида духовна зграда и

21

после неколико година не виде се греде и цигље, јер је преко њих дошао малтер. Та здрада вечито расте. И из тога је требао писац да извади цељ учењу — не памћење голих факата — већ развиће мишљења — развиће дужа. Кад то буде главна цељ настави и када она не буде давање голога знања (као што вели Дистервег) него кад почне да буди моћи, подстиче на саморадњу и мишљење, онда писац неће имати зашто кувати за памћењем. Онда неће плакати за Митридатима, кад може имати скромног Доситија — јер Митридат и ако је могао да памти свакога свога војника и да говори 22 језика, чије био мислилац — изумевалац — није човештву ништа користио. Дивљаци имају необично памћење, ама неумеју да расуђују онако као цивилизовани Европљани. И деца брзо памте, али ето вели и сам Русо, да је то знак штете по њих, пошто не умеју да суде. А г. писац наведавши то за мото, не сети се да препоручи наставннцима да вшше развијају суђење код деце, него потражи учебник, да то зло Русовљево још горе позли!....

О томе како и колико треба предавати у основној школи, па да настава, буде савремена и трајашна, ја ћу други пут рећи коју, само ћу овде навести две изреке, да потсетим г. писца на њих, да их има други пут науму кад се стане жалити на заборављање ђачко, као и сам што чиним не могући се опростити овако страшна програма за осн. школу — Ево их:

Мало темељно — свестрано,

да живот а не за школу и ревизора.

Нека ми г. писац не замери што ћу употребити и мало шале у ову озбиљну