Учитељ

дине мој, у веку, кад се тражи да свака, памет ускоро донесе своју ренту. А то није мали проблем. Зло је, али му се помоћи не може. Тако је време, такве су прилике. Не помажу више једне очи —- но ваља имати „још једне“ а то је

—- књига. Пустимо је дакле у школу,

само недајмо да је ко злоупотреби. То

12

је сва „мајсторија,“ и за то има контрола. Држим да сам са своје стране допринео довољно на овом питању. Бескорисио би било и даље овим расправама заузимати и онако скучен простор уваженога листа „Учитеља“.

„ва

ПРОТИСКИЛЕ МО мРОдИСИ У ОСКОВНОЈ КОЛИ

У основној школи је обавезан и васебан предмет „лепо писање“. Цељ програма правда се тиме, што се хтело у основној школи постићи лепо писање, да оно превазиђе писање, које је до програма владало у основним школама, Није то давно било, када програма не беше и када „лепо писање“ не беше обавезан предмет, а опет се постизало депо писање у школама. Оно лепо писање, без програма, било је, како се мени чини, много лепше и успешније. Што је то онда било боље, мислим да је за то, што су деца са свим верно копирала рукопис свога учитеља. А сваки учитељ је морао у школи да пише лепо и правилно. Лепота се огледала у допадању оку и у извесној симетрији црта, а правилност се огледала у томе, да свако слово има најнужније црте, и да су црте у нужној размери. Велим, најнужније црте, а тосу оне основне, без којих поједино слово не може да буде. Неке коврчице, титле, кривине и смешна, накарађивања појединих слова, нису постојале. Њима места на беше у основној школи. Али, докле онда цароваше пристојна простота слова, ево се сада уздиже нада оним царством неко заве-

зивање, неки накалемци појединим словима, која слова од тога огрбавеше а богме натераше и децу да огрбаве. Статистика доказује да су терзије најтрбавији људи, а та иста статистика, кад би се и код нас уредно водила, доказала би да су терзије прави људи, 2 да су ђаци осн. школе најгрбавији. И како да не огрбави, кад му на пропису и у буквару стоје на. слову неке излишне коврчице, које детиња рука не уме да направи. Детиња рука није се код куће вежбала да фине цртице вуче, нити се око вежбало да их позна, да им дозна почетак и свршетак. Она су до школе познавала само главне и најприметније црте, а остале цртице биле су им непознате , јер деца радије посматрају крупније ствари, но оне ситније. А кад је то тешко приметити и израдити (копирати) онда се разуме да се око тога има много муке, а мучећи се дете и неприметно савије врат и груди. Кад би писање било простије, само из најнужнијих црта, онда би друкче и било. Све што је сложено, замршено, теже се ехвата него што је просто. Од простога к сложеноме, вели педагогија. Пређашње писање разликовало се од

ан ав а Ива и кара: