Учитељ

140

кола и коње и раређујући послузи да изврши оно што је потребно ;- комесари пролажаху час тамо час амо са списковима испод мишице. Ова ова врева јако интересоваше становништво; раздрагане гомилице груписаху се око подофицира који се шетаху пушећи из својих лула и водећи дугачке разговоре о топовима и о запрези.

да време ове шетње, г. Лефрансоа беше позван у општинску кућу: нн је ту имао да се састане с комисијом којој беше стављено у дужност да оцени штету, коју су учиниле трупе прелазећи преко обрађених поља. Од стране сопственика беше одређено неколико најуваженијих грађана, а од стране војене администрације: један _под-иптендант војени, један командант пешадијски и један енжењерски капетан. Пошто седница беше отворена, кмет Шампањејски узе реч: „Господо, рече он, у име оних који су ме послали, имам да учиним једну претходну изјаву, која ће нашу мисију много упростити. Ми не тражимо никакву накнаду. Војници су се врло красно понашали, још нигде се није појавио негодујући знак према штети која је проузрокована; ми бисмо имали да тражамо накнаду само за марширање трупа за време маневре. Но ми нисмо ради да се овде води говор о неколико ишчупаних цвекала, и о неколико оштећених орања. Ми ћемо сматрати себе за срећне ако наше малене жртве буду у стању да даду добар резултат. Наша жеља да видимо нашу војску добро спремљену за рат довољно је јака, а наш је патриотизам довољно взлики, да можемо одбити понуду која нам је учињења.“ Пошто ву се и друге општине сагласиле на ову изјаву, то је збор постао непотребан. Када се седница закључила, официри, који су били чланови ове комисије, топло заблагодарише уваженим грађанима на њиховој несебичности и растадоше се с њима после узајмног срдачног руковања. Међу тим, ђенерал, заповедник бригаде, која беше настањена у Нувију,

дође у општину да се извести о резултату комисијског рада; комисијским честитањима и захвалдностама придружио се и он. На то дође учитељ да та потражи и замоди за одобрење да му престави своје ученике; он му је преставио све што је општина учинила зарад њиховог војничког васпитања и изјавио како би желео да његови ученици продефилују мимо њега. „Врло радо, одговори ђенерал љупко; сматраћу се за врло срећна да видим ваше малене во нике. Дођите еутра из јутра у 6 сати на зборно место пред тржиштем.“

Ученици беху извештени како имају да се припреме за сутра изјутра; радост њихова бејаше велика, већина је спавала, само једним оком, а сви беху поустајали пре одређеног часа и похитали у салу за оружје у којој Јован, тријумфујући, раз• даваше им пушчице, њихове заставе и издаваше своје налоге. Малена чета иђаше у добром поретку; на челу пђаше њен наставник, а пред њим труба развијаше марш. Тако чета приспеде до Фронта бригаде која беше постројена у бојни ред; пешадија бејаше са ранцем на леђима и с оружијем у руци, артиљерија беше запрегнута; пред Фронтом бејаше ђенерал на коњу. Малена чета дефиловаше пред фронтом бригаде са потпуно ратничким изгледом , њена застава, пролазећи мимо заставе регимената, поздрављаше их, 3 за, тим се чета построји у бојни ред према средишту Фронта. Ђенерал јој је вратио почасти и отпоздравио је, наредио је банди да одсвира војени марш, и отишао да захвали Лефрансоу и Јовану на добром држању њихових ученика и на ревности коју су улагали док су их научили. А, на команду учитељеву, деца се удалише пева-

јући свој омиљени рефрен :

На поприште ступићемо Кад наших старих не буде, Траг врлина и прах њихов Наћи ћемо ми свугде.

(ПРОДУЖИЋЕ СЕ).