Учитељ

131

И ми тежимо узвишеној мети васпитања, само смо ради да се целокупан програм тог идеалног васпитања иситни и да се сваком веку пружи онолико, колико је он у стању највише да оствари. Ми, дакле, тражимо модерно васпитање. Хоћемо да нама васпитачима буде прва идеја најузвишеније модерно васпитање, па тек за њом да дође идеја далеке будућности. С оваквом модерном идејом васпитања, лако је упознати већи део васпитача и што је још важније, овако васпитање могло би ве лако уводити у практику. Велика је мана свију векова , па и данашњег, што је јако поглед упро у далеку будућност а на данашњост се са свим заборавља.

Тражећи строго модерно васпитање, ми истављамо ова два педагошка принципа ХЛХ века;

1. Наш васпитаник мора да живи у данашњем друштву; и

2. Друшетво данашњега века има. своју, у опште признату, вишу мо-

ралну сферу.

Васпитачу свакога века дужност је да у своме друштву пронађе опште признати идеал, који се према приликама самога друштва а са довољним трудом и озбиљном пажњом да остварити То је исто дужност и васпитачу ХТХ века. Па пошто тако пронађе идеал свога века, дужност му је да своје васпитанике припрема тако, како ће исти што боље одговорити захтевима поменутог идеала.

Васпитач мора да схвати целокупно друштво и мора да прозре у његову општу моралну сферу. Сада нам се намеће ово питање: шта је друштво и каквим га особинама ваља обележити ' Да ли је оно као човек будућег века,

"који љуби ближњега као себе и више него себе; који ради по могућности, а прима по потреби; који је прожман најузвишенијим идејама; који чини добро ради самог добра итд." Или то је човек, који је скров егојиста ; који отима последњи туђ залогај; који чини лажна добра; који је пун мрака, пакости итд.' —- У данашњем друштву има људи и прве и друге врсте, али данашње друштво — као целина — није ни једно ни друго. Данашње друштво има своје нарочите принципе; оно има свој сопствени критеријум, којим разливује добро од зла. Прву пажњу морамо обратити на начин, којим данас индивидуе одржавају борбу у друштву, тј., на начин, којим оне подмирује животне потребе. Што је начин подмирења животних потреба, савршенији, то је опстанак индивидуе сигурнији, а тим је уједно и само васпитање повољније. Не може се захтевати неко савршено васпитање онда, кад је индивидул обавезна, да се очајнички бори за свој опстанак. Обзирући се на

· степен и карактер „борбе за живот“ у

данашњем друштву, ми тражимо такво васпштање, које је могућно према таквим приликама.

Радови, којима се данашње индивидуе одржавају у друштву, равлични су, али се сви могу поделити у ове две категорије: на дозвољене и недозвољене. Према тим радовима данашње друштво или поштује или не поштује човека. Оно поштује човека, који је добар домаћин, ваљан родитељ и поштен грађанин; оно поштује радног и поштеног човека, па ма он био земљорадник, занатлија, трговац или Какво