Учитељ
Порт
и
нарав, њихову умну моћ, њихов развитак, а тако исто и начин како ваља поступати према деци.
— Са свим је тако — рече домаћин. — Да вам само приповедим шта ми се јуче десило..... Два моја детета беху јуче сама у соби и играху се. Ја сам био у суседној соби и посматрао сам их кроз стаклена врата. — Играјући тако, Љубица дохвати неку књигу са стола и поче је превртати. Срећко стајаше више њене главе и пружаше руку да дохвати књиту. Љубица га отискиваше, нудећи га да заједно гледају. Срећко се наљути, гурну је мадо јаче и она посрну. Љубица се поврати и узе поново књигу, а Срећко је удари и изиђе из собе. — Мало доцније изиђем и сам на поље, па пошто се мало прошетах по башти, вратим се натраг у своју собу и поведем са собом и Срећка. Кад смо ушли у собу седнемо за сто и почнемо разгледати неке слике.
— А где је Љубица — упитах Срећка.
— У другој соби — одговори он.
— А шта ради тамо '
— Не знам — рече Срећко.
— Устани и погледај кроз завесу.
Срећко учини то, па се за тим врати на своје место и тихо рече:
— Узела књигу, па нешто гледа у њу.
— Може ли се из ове собе видети шта се ради у оној другој! — упитах ја. -
— Може — одговори Срећко.
—- Јеси ли ти био- мало пре с њоме у соби •' Е
Срећко застаде мало, па за тим рече:
— Јесам.
— А шта си тамо радио '
Орећко;се на те речи још више збуни, али после кратке почивке исприча ми
"све како је било.
— Гле — рече учитељ. — Овтио се да сте га видели кроз провор! — — Вештим вашим поступком дознали сте истину.
— Дознао сам оно, што је најтеже дознати — рече домаћин. — Шта! Зар је истину најтеже до-
знати '
— Разуме се.
— Мени се чини да није тако рече учитељ. -
— Ја верујем у то.
— А да ли бисте могли навести доказе за то:
— Бар зато има довољно доказа рече домаћин. — Зар не знате како је тешко дознати истину од деце, па ма шта радили.
— Па лепо, пријатељу — рече учитељ. — Да ли је тешко навићи дете да за црну хартију каже да је црна, за беду — бела, за жуту — жута '
— Није; али то су са свим друге ствари.
— Ни најмање. Све је то једно и исто. — Хоће ли кад год дете за пса да каже да је мачка, за коња да је вб'
— Неће.... Али опет то су друге ствари — рече домаћин.
— Чини вам се. Ту нема никакве разлике.
— Како да нема • — рече домаћин. — Дете познаје боје и животиње, па, разуме се, неће никада казати друкчије, већ онако како јесте.
— А зар дете не зна да ли је ово | или оно учинило • — упита учитељ.
— Зна, ади неће да каже онако
како је учинило већ друкче. их