Учитељ

— А за што тог

— Џа за то што треба дете казном научити за свако зло да је зло. То би било овако: Данас дете учини једно зло и ми га казнимо. Сутра учини зло друге врсте и ми га опет казнимо. Прекосутра учини зло треће врсте и ми га опет казнимо. И т. д.

— То. не велим — рече домаћин,

— По вашем тако мора бити, јер казна за једно зло није у стању да поучи дете и за друго зло.

— Онда, како ми се чини, ви сте за то да се дете никако не казни

— Ја желим да се дете никлко не казни за учињено зло, већ да га друтим путем упознамо са оним што је зло. Родитељи су дужни да мотре над својом децом, да им не даду прилике да чине зла, да их упознавају с вредношћу појединих ствари, да их навикавају на вешто руковање с истима, и да их на тај начин припреме да што пре сазнају шта је добро, а шта је зло.

— Али, данас су — рече домаћин — такве прилике, да родитељи нису у стању да сву своју пажњу обрате на васџитање своје деце.

— Е, ту имате право. За то сам и рекао мало пре: моја је жеља да се Дете никако не казни. -

— Дакле и ви одобравате казну — |

рече домаћин победоносно.

— Одобравам је из нужде, из узрока који сте ви мало час навели. Само је моје мишљење да казна буде што природнија. ;

— Како то природнија '

— Ево како. Казна треба пре свега да је неминовна, т. ј., да никако не промаши. Друго, кад родитељ хоће да

казни, не треба никако да испитује и да саветује. Кад природа казни она то чини одмах и не пита ништа,

— А зар да се не испита дете: за што је учинила зло ' — упита домаћин,

— Никако — рече учитељ — јер испитивајући дете, ми ћемо наићи на ово двоје: или ће дете слагати или ће казати истину само за то, што зна да смо ми такви да ћемо га казнити ако слаже.

— Па зар ви не желите да дете каже истину '

— Где се испитује, прети и казни ту се не говори чиста истина. Више пута дешава се тад и то, да дете каже да је нешто зло учинило ако и није, само да би избегло казну. Моје је мишљење: или да се казни без икаквог поговора или да се истина дознаје без Казне. Тако се и мора чинити, ако се жели да истина и казна користе у васпитању.... Сем тога, ваља имати на уму још и то, да, кад казни претходи какво саветовање или испитивање, да се тада врло често отварају врата, кроз која дете умакне не претрпивши „заслужену казну.“ Дете треба. да је тако ситурно у казну, као год што је сигурно да ће се опећи, ако метне руку на врелу пећ. Не стекне ли оно ово убеђење, онда од казне нема ништа.

| Нарочито пак, не треба дозволити да

дете остане дуго у оном узбурканом стању, које је између извршеног дела и извршења казни. То је најгори моменат по васпитање. У то време рађа се и лаж, и подлост, и сервилност, и све остале рђаве особине. То је стање жалосног искушења.

— Објасните ми то искушење рече домаћин.