Учитељ

166

— То је врло ниско и врло жалосно искушење — продужи учитељ. - Дете измишља сто равних начина да избегне казну. У његовој маленој души завлада грозна борба. Оно вам се показује мирно као анђео, безазлено као голуб, сервилно као роб, и, што је најгоре, вежба се како ће да лаже овај свет.

— А зар тога нема кад се казна одмах изврти !

— Нема — рече учитељ. — Јер тада детету не вреди ништа да се претвара, да подлачи и да се сервилно показује. Катастрофа је прешла. — Узмимо за пример друштво.... Колико је њих постало подлац услед овог несрећног искушења ! Многи политички борци постали су подлаци чим се над њима повела каква „истрага.“ И што је истрага била дужа, тим су подлаци постајали све гори. За време истрате, а нарочито дуге, па било то у друштву, школи или породици, влада ужасна борба између поштења и непоштења. Сваки замишља да је зло веће него што је у самој ствари, и за време истраге измишља срества и „висске пријатеље“, како би казну избегао. Кад се казна изврши одмах, тада су непотребни и пријатељи и срества. Па не само то, већ често тада и карактер постаје чвршћи. Главно је да се том приликом обрати пажња на то, да се не изазове освета,

— Каква освета %— упита домаћин, — Ви рекосте да дете не чини зла, што

_ манска ;

тако хоће.

— Доиста — настави учитељ — ново зло не чини дете што тако хоће; али поновљено зло по неки пут чини из ината. Овај инат може да пређе и у навику, те да дете постане јогунасто.

— Па како да се отклони освета '

— Кад казнимо —- рече учитељ — | треба да се обазремо на ово троје: прво, да казна није претерана, душдруго, да није из никаквог ината ; и треће, да није по ничијем наговору, а нарочито по наговору онога, кога дете мрзи. -

После дуже паузе, домаћин. се обрати учитељу овим питањем :

— Шта рекосте о саветовању % Ви сте против саветовања ' ;

— Не —- одговори учитељ. — Ја

_ тражим или саветовање или казну. Са-

ветовање је казна речима, а казна је Физичко саветовање. Једно и друго. Још могу и дозволити саветовање после казне, али никако пре. Казна је јача од сваког саветовања. Кад ми хоћемо да казнимо дете, па га претходно саветујемо, оно мисли само на казну што ће доћи, а и не води рачуна о нашем савету, ма да виче: „нећу више, нећу!“

— А кад га саветујемо после казне ' — упита домаћин.

— Тада је криза прешла и могуће је да дете обрати пажњу на наше савете. Но при свем том, такво саветовање од мале је вредности, јер ако не помогне казна, тешко ће помоћи и саветовање, које после ње дође.

Тим речима завршује се овај дијалог,

|