Учитељ

ПАРИ

169

на сокаку су та иста деца друкчија. Гамо су вам она немирна, несташна, неуљудна. па и — безобразпа. За што је то тако 2... За то, што она тада немају никаквог над- | зора од старијих. Испод учитељеког су се надзора измакла а родитељскога нема. Учитељ не може да води над њима надзор и по улицама и ћор-буџацима. А родитаљи многи мисле, пошто су дали дете у школу, да су са њега скинули сваку бригу и надзор и да их се детв више слабо тиче. Они и не воде рачуна, где им је дете после школских часова, чиме се занима, с каквим се друштвом дружи, игра итд. А дете остављено само себи и не знајући шта ваља а шта не, чини више пута и оно што није добро и што је неприлично за њега. Остављена деца тако без надзора и упута, она ће врдо млого којечега неупутног учинити. И опет за то она нису ни најмање крива, већ су криви они, који би требали да се више брину о њима, па то не чине. Та колико има родитеља, који за своје дете веле, да једва чекају, да наврши шесту годину па да га даду у шлолу, те да им се једном скине с врата, налет га бидо, досади ми итд. И допста такви родитељи пошто даду своје дете у школу они никакву или готово никакву бригу о њему не воде. Шта више има и таквих родитеља, који су и имућни и рачунају се у некакву вајну интелегенцију, па ипак никаква рачуна не воде о своме ђаку. При свем том, што су богати, то ипак није никаква реткост, да њихови ђаци чешће пута дођу у школу без књиге или прописа, пера, плајваза, задатка, итд. Ово веома много квари ред у школи и смета напретку наставе. А децу овлаж на неуредност. Има и таквих родитеља, који, кад им ђак затражи који грош, да купи какву књижицу, одговарају му, да је он још мали, па му и не требају Ењиге а кад порасте онда нека купује књиге. Овакви родитељи ваљда мисле, да ће њихово дете моћи из прстију научити. Све ово што поменух, штовани скупе, поменух само за то, да вам покажем како има и родитеља, који врао мало рачуна о својој деци воде. А то јебогме једна од великих

сметња папретку њихове деце у погледу физичком, умном, па и у погледу владања

"ипонашања дечијег. Све то чини нарочито

веома велике сметње налретку наставе у опште , отежавајући и реметећи и иначе тешки учитељски посао, који би могао много више и боље да напредује уз велику помоћ ђачких родитеља.

Осим тога рђавом и поквареном дечијем понашању и владању иду много на руку она покварена деца, која остављена без ичије бриге и надзора само скићу по удицама и по другим местима без икаквог занимања. Тако залудничећи она чине разна неваљалдства па тиме и другу децу кваре. Код родитеља који воде довољно рачуна о својој деци тога не може и не сме бити. А у добро уређеној општини, кад грађани воде више рачуна о општинским стварима, не сме опет бити никаквих залудника, који чине неприлике другима.

Има родитеља, који се жале да не могу своју децу да одрже у миру и у реду ман да их вежу, веле они. Шта ћете им, проДужују даље, кад су непрестано немирна, скачу, трче, играју се итд. — И ово је по моме мишљењу погрешно схватање. Цео дечији живот управо и састоји се у кретању. Дете и сама. природа упућује на то. То му је животна потреба. Његова жива природа хоће да се креће, да се игра, да скаче, трчи, виче, да прави разне играчке итд. И све му то треба допустити, Сваки онај који би хтео томе стати на пут, он би грозно грешио. Треба, дакле, дете пустити да се креће и да се разноврсно игра. Само што треба све то управити контролисати тако, како ће бити детету од ЕОристи, или бар да њему и коме другоме не буде од штете. За све то не треба, жалити ни труда ни разних дечијих играчака, које су веома згодне за. одвраћање деце од свега неваљалог и неприличног. Ове играчке не морају бити оне скупоцене, већ што простије, које могу и родитељи а неке и сама деца правити.

Штовани зборе! Питање о коме сам вам

вечерас говорио огромно је. И кад би се