Учитељ

ке

рочито тад, кад је реч о реорганизацији |

налних основних школа, те хоћу п ја о истоме коју реч да проговорим. И то више поводом Којићевог писања. Држим, да, ми нико неће замерити, што се упуштам да говорим о питању о коме је већ говорено, јер је и дужност наша, а и нужно

је и потребно, да један другог поправљамо |

и допуњујемо и да тако изпосимо разна, гледишта о једној истој ствари.

Резиме је Којићевог расправљања. ово: „Више основне школе требају нам. Оне су (за сад) по варошима излишне, а по селима немогуће, с тога оне треба да буду среске.“

Писац поменутог чланка одмах у почетку веди: „Кад помислимо, да у Србији има (чини ми се) само 3%, једва тек само писмених, а 977, неписмених; даље кад погледамо, да се стварају све теже околности за школовање деце;масе нашег народа у гимназијама — мора (2!) се признати да су нам потребне ваше основне школе.“

Први разлог је у исто време и жалосни

Факат, да је овако мали број писмених љу- |

ди код нас. Но овај разлог и Факат не иду у прилог отварању виших основних школа» јер се вишим основним школама на даје писменост, бар не у оном смислу у ком су цитирани бројеви изнесени. Ми можемо поред сваке ниже осн. школе подићи вишу, па ипак неће бити ни једног писменог више, но што би их било и без и једне више основне школе. Према томе значи, да број писмених не зависи од виших осн. школа, већ од школа које поглавито и дају писменост, а то су наше ниже четвороразредне осн. школе. Ако оне не врше ту улогу као што треба, онда их треба поправљати, а не подизати више основне школе поред рђавих и добро неуређених нижих, јер ће им ове у томе случају слабо помоћи. С тога, дакле, треба предходну и нарочиту пажњу обратити на нижу четворо-разредну основну школу.

Други разлог, који би ишао у прилог отварању виших основних школа, што је

отежано похођење гимназија, иде у неколико у прилог овоме. Но ипак морамо се претходно снаодети са добро уређеним нижим основвим школама. А што се тиче самог отежавања похођења гимназија, то је 4 овом случају добро дошло, (а да ли пак н у олиште то отежавање похођења гимназија. и повишавање на осам година учења има и других својих оправдавајућих разлога — то је опет друго питање) те нека једном

"родитељи својој деци потраже и других

завода у којима ће се моћи спремити и за каква друга занимања, а, не само за чиповничка. Само у том случају треба подићи и као што треба уредити школе пољопривредне, занатлијске и индустријске, разуме се, са свим практичном основицом.

Да су нам у начељу потребне више основне школе (ал ипак не онакве какзе данас постоје), то неће нико ни спорити. Но питање је кад и како... Јер има нешто много прече од њих без чега и оне не вреде ништа и управо не би могле ни ће тати. „ Кошуља је ближа но хаљина,“ вели народна пословица.

Оно истина, најбоље би било, кад би се могао, у целој земљи отворити потребан број добро уређених и свима потребама, снабдевених нижих четворо-разредних основних школа, ца онда поред сваке такве школе подићи а вишу основну шлолу, у којима би се ученици практички учили свему ономе, што би им у доднијем животу њиховоме од користи и потребе било. Једном речи најбоље би било, кад би се и ниже и више основне школе удесиле тако, како би сваки ученик, који би их свршио, био потпуно спреман, да поштено живећи и радећи опстане у друштву, и онда га тако спрељеног за ма који користан рад пустити у своју околину, да живи. Јест, то би најбоље било. Но то за сада не може бити. А ваљда ће и читави деценијуми година, ако не и векови још проћи, док се то код нас оствари. да такве шкоде ми данас немамо ни школских зграда, ни довољно спремних учитеља, ни ничега. За данас нам не допуштају, да такве школе подигнемо, ни наши економски, ни наши Финансијски