Учитељ
267
односно поправке неваљаних ученика, да би се оне могле извести у овом случају: кад би се наставни материјал скратио ; кад би мањи број ученика био у појединим
разредима но што је сада и на послетку, кад би сам наставник свесрдно и с вољом радио. Држи да би се тим срествима цељ постигла.
(ПРОДУЖИЋЕ СЕ).
<> за фро–
д У «х ер. а = л о
од » рЕнА
пРЕВЕО Петар Марковић
и
(ПРОДУЖЕЊЕ).
Овде нам је задатак, да нађемо најопштије законе о заједници духа с телом. Ово је питање, истина, врло тешко и још ни на близу није толико зрело, да би се могла у целој потпуности донети последња, одлука о свему што стоји у свези с овим питањем. Али, опет за то, ми знамо довољно да можемо радозпалост задовољити и врло корисне поуке отуда добити.
Ми смо већ видели, да имамо потпуно основа да сматрамо, да са сваком духовном појавом, са сваком појавом свести и
са сваким духовним прелазом иде упоредо |
и извесан нервни појав (рад). И ако је једно од овога двога слабије онда је и друго слабије, а ако је једно јаче онда мора бити и оно друго јаче: слабији нервни рад изазива и слабије примете и у опште све духовне радње, а јачи изазива јаче. Ово је најопштији однос и правило, које ми знамо о свези духа с телом. Али, и ако је овај Факат врло важан за познавање односа између духа и теда, опет ми се несмемо њиме са свим задовољити; јер њиме нам још нису објашњене и све појединости.
Према садашњем схватању узима се, да се духовна радња појављује у три 06лика — као три различне Функције — Боји се називају: осећање (са Душевним узбуђењем) воља и мишљење или разум. Но све троје ово саставља једно тројно јеДинство. Јер, и ако се свака од ове три духовне радње појављује са неким својим,
засебним особинама, опет су све оне тако много једна од друге зависне, да ни једна не може за себе, без других, постојати. Како разума тако ни воље не би могло бити без осећања; а осећања опет у потпуном своме обиму носе клицу обојих првих у себи. Џа иако ми сада при испитивању телесних појава, које иду уз духовне, узимамо те испитујемо сваку од тих снага посебице и одвојено од осталих, опет за то можемо се надати, да ћемо наћи извесне велике законе, којима су потчињене све те снаге.
Осећања
Сви знамо шта су бол и задовољство, а сви знамо и то шта се назива индиферентно или неутрално расположење. Ако је доиста осећање нешто супротно разуму и вољи, онда се то најјасније огледа у болу и задовољству; јер ова осећања, никад нису помешана са разумом, а нису ни
· воља, и ако обадвоје служи као подстицај
за вољу. Али има прилика, кад се ми заинтересујемо за неку ствар или свесни постанем) о њој, а не осећамо управо ни задовољство нити бол од тога, и где наше „хоћу“ или мишљење управо не суделује. У оваке појаве спада чуђење, даље она расположења, која често иду уз: смањивање нашег пријатног или непријатног стања. Пошто тежак и непријатан утисак од какве лпашње прође, опет тада за неко време