Учитељ

закључак мора "'остојати и реални контраст, као што је па пр., право-криво, покрет-мир, дух-материја, _оја заузима простор; једном речи: овде није место да доказујем како сазнање инв · пијз просто (док незнаш „право,“ не можо: знати ни шта је „криво“) него увек ди“ уко, 7век има две стране, па и ако нис, свакад обе исказане. Ја, се овде морам задовољити овом кратком илустрацијом овога принципа, те да бих могао одмах прећи на, физичку страну овога питања.

Друго, промена с физичке стране.

Овде нам је главна ствар, да видимо како је и чиме је то тако удешено у нашем организму, те трајни уплив некога утиска (непроменљивог утиска) не може да произведе онолико и онакве нервне радње, каква је нужна, па да ми можемо остати свесни дотичног утаска. |

О једној појави нервне радње ми смо већ говорили, Кад се нервни кончићи и ћелије · надраже, онда тиме се у њима проузрокује нека промена, којом се нервна, снага постепено истроши, и нерви постану непособни за даље промене, за даљи рад, те с тога им је после тога потребан одмор и мир, да би се опоравили. Но ми знамо, да је надражај у почетку најсвеснији, и да се свест у тим првим моментима најјаче буди. Ово је први услов, који је нужан, да. би се изсесно пријатно осећање трајно одржало. Нервни систем мора се редовно храном и одмором освежавати те тако нове снаге скупљати; а с радом се никад не сме тако далеко терати, да се из нервног система баш сва снага потроши. Ово је први услов за све наше радове, и то како

2

"за мишљење, тако и за вољу и душевна, узбуђења (осећања), јер свуда нерви раде и свуда се нервна снага троши. У опште највећу своју снагу показују нерви, кад после одмора оснажени почну да раде, па после та снага постепено опада, што год се више и дуже напрежу, док се па послетку сва готовина снаге не истроши, и онда наступа малаксалост и изнемоглост нерава. Истина има и неких изузетака, као што је оно из искуства добро познато „да. се човек у раду мора најпре угрејати“, па тек онда наступа најживљи рад. Тако, дакле, макбимум снаге долази тек после кратког времена, пошто се рад отпочне. Али ово долази отуда, што се ми у раду напрежемо, а напрезањем све више притиче крв у оне делове, које напражемо, Овај Факат има огромпог правктнчког значаја, и потпуно се слажс са извесним Фактиме, која ми из искуства знамо, 0 закону релативности или промени утисака. Но овим још није исказала сва важност овога закона. Нама остају још две околности, које треба да објаснимо. Најјасније, а и најкарактеристичније, огледа се закон релатиности у зависности јачине свести од степена прелаза или промене — кад нпр., из неке извесне топлоте. или светлости пређемо у другу. Сад од овога, у колико је топлота и светлост већа или мања од оне, која је најпре на, нас упливисала и од које смо добили у- тиске, — од тога зависи у јачина нервне промене, па било да се новим утисцима, нерви пробуде из мирног стања и потресу, или да се измени ток опога рада, у коме се они већ налазе, и према коме је нервни систем већ подешен (акомодиран).

(ПРОДУЖИЋЕ СЕ),

пне ===