Учитељ

347

о овој разлици. А кад би се узело да је једно (бол) готовина, а друго имање у непокретности, онда би то била противуречност онога, што означују речи зојуен2 изојуепа ; а исто би тако била противуречност кад би се узело да су једни мишићи за радост, а други за бол.

Има један пут, којим се могу обићи те тешкоће, а то је да се онај контраст и3међу држања теда и израза телесног у радости, и држања тела кад какву непријатност осећамо, још мало прошири. Могло би се узети, да се контракцијом мишића за скупљање, само још више помаже ослабдљавање оних мишића за испружање. Сад ако хоћемо овако да објаснимо и покрете лица, онда морали бисмо испитати: да ди се доиста примећује да се контракцијом мањих мишића, који служе за скупљање, ослабљавају и омлитаве они већи, опружни мишићи. Ако би овако било онда би се могло сматрати, да се слабим напрезањем малога мишића, којим се мрштење веђа, (скупљање веђа) производи још више појачава малаксалост онога велнког мишића на глави, који веђе подиже; а врло незнатним напрезањем мишића око уста, могли би се са свим ослабити и омлитавити они јака мишићи, који су затегнути при смешењу и смејању — Мизсић Улеотанеј и Мизецив Рисстабогтив. ')

") Са свим је нови обрт наступно у објашњавању израза лица у радости и болу, и то најпре од Спенсера у новом издању његове

Психологије, а за тим у најновијем Дарвиновом делу «Израз осећања.» Ново се састоји у томе, што је употребљена наука о развитку и наслеђу за објашњење специјалних и карактеристичних облика у којима се поједина осећања на лицу очитују, као, на пр., мрштење чела, смешење, намрштеност, напућеност.

Овоме делу није у задатку, да потанко разлеже човечија осећања ни што се тиче њиховог унутрашњег карактера, нити опет односно њиховог испољавања на лицу и целом телу; а

· исто тако мени није намера да овде разлажем преимућства теорије о развитку за објашњавање духовног развитка и духовних појава. Ја се потпуно слажем са мишљењем ова два велика ауторитета, премда сам ја дао већу гажност ономе закону, по коме радосл стоји у

Кад се посмотре обадва, јака а грчевита напора -— смејање и јецање, онда се, као што вели Чарл Бел, и овде види потпуна потврда овога закона о болу и задовољству. Јер у првом се случају у свему огледа јачање животне снаге, а у другом, на против, опадање и слабљење њено. „Цео израз једнога човека у радости или у опште добром расположењу, савршено је

свези са јачањем, а бол са слабљењем животне енергије, него они обадвојица. А што се тиче мога првога закона — закон ширења — и они исто онако охваћају га као и ја, само га другим речима исказују. Код Дарвимиа је то трећи од оних закона, које он узима за објашњење разних облика у којима се очитују осећања, и он га назива «закон непосредног уплива узбуђеног нервног система,»

Дарвин наводи узгред многе врло јасне илустрације и доказе за закон о болу и радости. Говорећи о појавама, које се примећују у тешкој тузи, он вели: „циркулација постане спорија, лице побледи, мишићи омлитаве, глава и тело погнуто; усне, образи, доња вилица, све то стоји без икакве живости, као да је ту само обешено.» Са овим треба сравнити изглед младе и младожење у првим недељама после свадбе.

Разлажући други свој закон, који он назива принцип противности, Дарвин и ту наводи местимице неколико јасних примера, у којима хоће да докаже супротан уплив бола и задовољства или радости. Ово он узима као један од многих облика, у којима се јавља принцип противности, или она тенденција, да се у супротно стање пређе — из једног израза у противим код бола и задовољства — баш и онда кад супротно стање духа није изазвало никакав супротни израз. Принцил противности додирнут је у досадањем излагању у два облика: један пут као основни закон за радост и бол (Закон самоодржања) и други пут у томе, што смо казали мали мишићи за скупљење потпомажу, те се они јаки мишићи за опружање скупљају, и на тај се начин васпостави потпунија мирноћа и попуштања нервног надражаја.

Јако превијање, окретање, копрцање у акутним болестима Дарвин објашњава наслеђем навике, да се напрежемо не би ди бол уклонили. Шта више, он је склон да оне покрете, који се радошћ“ код животиња изазивају, сматра као да стоје у свези са нагоном за лов и тражење хране; али признаје, да је осећањ> радости свезано са појачаном живошћу нервне снаге и циркулације (тј. да је радости и циркулацији и нервна радња живља).