Учитељ

опште ја рачунам у вољу три елемента: два примитивна, инстенктивна или првобитна, и као трећи оно, што се било хотимичним и уређеним или нехотичним и случајним васпитањем лобаје.

Најранији првобитни елеменат-то је спонтава (нехотична, ненамерна) енергија или

сувишна радљивост организма или накло- | ност повретних органа, да се крећу и

раде и пре надражаја чулних иди подстипаја која би долазила од осећања, и ла

то чине независно од ма каквих надражаја. |

А та ће се радљивост свакад појачити ако уз ону спонтану наклоност, која је први покретач, дође још и какав надражај: било чулни или осећајни. Ја мислим. да има врло много разлога, који нам показују, да она велика живост, коју примећујемо код здравих личности, код оних, који се добро хране код младежи и код личности оног необичног темперамепта, који ми називамо активпим — да у свима тим случајевима већи део те живости долази од унутрашњег нагона за рад. Тај патон тера индивидуу да ма шта ради, испочетка без икакве цељи, само да се унутрашња снага организма излије, и тек доцније, мало по мало, том радљивошћу упутрашњом овладају осећања и свест, те је после животња употребује за своје цељи. Ово је сувишна нервна снага целога система нервног, која. се пздива и без подстицаја (надражаја) чулним приметима. Васпивањем се после тај

спонтананитет тако чврсто споји с нашим |

осећањима да нам после служи као један инструменат за наше лично благостање, изазивајући у нама пријатна осећања и отвлањајући непријатност. Просто из тог спонтаног нагона гласом се производе п0-

једини звуци, које уво после контролира |

и доводи у складност (хармонију). Исто | се тако ова унутрашња спонтана снага |

употребљује после и за подмирење других потреба целог организма, на врло различне начине.

Но ова спонтана енергија или радљивост нашег организма само је један примитивни елеменат хотимичног рада иди воље. Али међу подстицајима воље или хотимичног

рада ми не налазимо само ову спонтану снагу, него још и неке друге покретаче. Као сувишва животва енергија ова би се снага појавила овда“онда, кад је има у изобиљу. А. међу тим за хотимични рад нама је потре на. једна врста радљивости, воја се сваког тренутка може изазвати, кад год нам буде устребало да пријатност одржимо или да непријатност отклонимо, и коју ћемо моћи управити и употребити баш на оно, што нам треба и што ми хоћемо.

Да бисмо таку снагу натили, треба нам да'загледамо у онај велик, фундаментални закон о пријатности и вепријатности („задовољству и болу“) — треба нам да се обазремо на онај закон, по коме је пријатност везача с појачавањем, а непријатност са слабљењем животне енергије. Овај закон ми можемо у многом погледу сматрати као основ. као главни стуб целог нашег бијћа; то је принцип самоодржања покретач животињског организма, који сам по себи управља и подстиче оргализам на овакав или онакав рад. Кад смо пријатно расположени , кад нас обузме каква раздратаност и радост, овда увек с тиме упородо иде п нека Физичка промена у нашем телу, која се показује у томе, што се животна енергија наших мишића и остадих ортанских Функција, појача. што некад више у једном а некад у другом, а пекад у 0бадвојима. Међу тим, појачавањем животне енергије у мишићима или другим органским функцијама, појачава се и радљивост тих делова, те с тога се после тиме изазива пријатност у нама. Првим актом жватања једног залогаја изазива се у нашој свести пријатно осећање и у исто време стиме то надражи и подстакне наше тело на већу и живљу радљивост. А повећана, радљивост или живост нашег тела, која, се оним надражајем створи, излива се одмах баш у оним деловима, који се у то време покрећу (раде) — вилице језик И сви остали делови, који суделују при жватању — истога, сви ти делови раде сад с удвојеном снагом, јер се пријатност овде, тако рећи, сама собом храни; она поја-

| Б | 3 # 1 % |