Учитељ

411

и Мелнице и мене ево сада готово у врху њеном. Два сата још одавде источно је велики мајдан Кучајна. Између Стамнице и Мелнице је река Витовница, на којој је мало уз реку, од пута манастир Витовница.

Мелницу остављам потпуно задовољан. Г. Вучковић је учинио, да ви готово једва познајете да сте у школи чисто влашкога, седа. А што знају деца по српским школама то све знају н они. Што је још ређе по школама румунске народности, то су женекиње по школама. Овде и њих налазите. Ко зна, да су све школе по овим местима примале с мушком напоредо и женску децу, да ли би влашки елеменат био данас тако јак, као што је, да пам предстоји читаво дипломатско питање, које ће се звати „влашко питање“ у Србији...“

По више Мелнице растура се коса, поред које сам до сад ишао, и, преко Пека, предази у Жвижд. Ја је сада остављам и почињем ла се удаљавам од ње. Прво долазим у Кладурово које је још на огранцима њеним. Школа је мала, стара, тескобма и пошто је била без учитеља, прљава.

Деца одрасла и готово једна трећина шугава.

Из Кладурова сам отишао у Рановац. То је на Витовници. Виднте дакле да сам се спустио с брда у низину. Но ово још није права низина, јер још веома мало равнице има поред ње. Она се одавде ћушка,

кроз брда и камењар, да из далека не

бисте рекли да она може туда да се прогура. Пут низ њу рачуна се у врло рђаље и опасне путове. Зато и ја нисам одавде низ реку, него брдом.

Школа је у Рановцу слаба, трошна, али прилично пространа, и могла би још да послужи добро, кад би се лепо оправила. Но Рановчани купе сада прирез за нову. Не треба само да дозволе, да, док нова не стигне, стара овако спада и деца вену у Њој и тедесно и умно...

Из Мелнице у Кладурово из Кладурова у Рановад српски је ревизор ишао пешке... Мислите, зато, што није имао кола 2 Или вато, што кола туда не могу да иду. а воња. није могао да јаше Не. Но, просто

да не умре седећи... Седи кад путује; седи кад ради, па 5—6 сати на испиту; седи кад руча; седи кад вечера ; седи кад га зовну негде на кафу; седи опет кад путује и држи испит и бедежи; седи непрестано. Ове, само седење, и једина. измена положаја, то је лежање, које је опет сувише кратко, млого краће но што је код моје куће. И ништа вас горе не умори, но седење, неспавање и беспрекидно напрезање умно. Ето зато сам читаве две дистанције од по сата и јаче прешао — пешке...

Једна од оних безбројних коса и брдашаца, што се граде од Горњачке Клисуре кад ње нестане, иде по више Кладурова и Рановца ни спушта се поред Витовнице до Манастирице. Из Раневца ја, се пењем сад на ту косу и њоме путујем у Манастирицу. Кад сам био баш на њој беше тако густа магла да нисам могао ништа да видим.

Манастирица је само на самом камену шкриљцу или листавцу. Некад је била у шуми и причају стари људи да се онда није видело онолико камена, Веома се мало земље задржало на њему штоје засађено. Око села опет камен и страхотне јаруге. У реци камење од брда до брда, нигде зеленила у равници њеној. И опет пресушује, те и стоку морају да поје с бунара. Врло ми карактеристично рече кмет Траја : Све ово што видите, господине, наоколо, око села, све је то било под шумом, а село је било доле, по реци. Мени је отад причао, да је река била тако уска да су могли свуд да прескоче, где год дођу, и да до у дну села нигде није требало брвна или ћуприје. Вели, река се тако била, укопала, да нигде није шира била од метра, а никад није пресушила. МИ то каже, да никад није плавила, нити се мутила. Највећа киша удари, а она на једну меру! А сад — глете, како је“...

Име Манастирице долази од једнога старога манастира, који је био овде, и чије се развалине и данас виде одма према селу на једном избрешку. Тај се манастир звао Топрљан. Чија је то задужбина, не зна се, а престао је радити по свој прилици чим