Учитељ

су Турци завладали. Звона су му, веле, однесена у Белу Цркву и данас се тамо налазе. На њима и пише да су из овога манастира. До скора је била цела предња страна и дебео свод над широким вратима. Сад је и то опало и само стоје зидине с две стране, јужне и западне, високе мало јаче но у врх човека. Натшиса нема никака. Оу„дећи по темељу ово је био велики манастир. Око развалина је лепа трава а по трави гробови оних, којих су се некада молили Богу у њему и веселили око њега као и ми данас. Па је све то прохујало. Шта вам је живот!....

Баш испод школе манастпричке, у потоку са западне стране, видите једну црну кућерину, чија вам прва појава казује да је замрла, опуслела, или да у њој још живи онај, који се већ у пола растао с овим светом, То је кућа некога Мартина Ситића који је умро пре 6—–7 година, у осамдесетој години својој. Мартин је био врло

_ крупан и груб. По народности је био Влах

као и данас што су сви Манастиричани. Боловао је четири године и пред смрт млого се мучио. Био се сав распао. Из табана су му све вирели црви, као из мрше. Све су му се кости виделе. За време боле-

сти говорио је овако: „ Ништа је ово. Ја ћу још млого да се мучим. Па не само ја, но ће и моји синовиин унуци. Јер на мени лежи грдан грех. Ја сам убио Карађорђа. У оно време ја сам служио код Вујице, кума Карађорђева, и чувао сам му свиње. Једно вече дође Карађорђе и заноћи код свиња, овамо у пољу, бојећи се зар да га тамо не опазе. Мени Вујица заповеди, те га ја те ноћи убијем. Ударио сам га будаком у главу, у спавању, и реч није изустио. После сам казао да сам га убио, те смо му оцекли главу и послали у Београд“. За владе Карађорђевићеве крио се по шумама и влашким селима, која иису хтела, да, га одаду.

"Школа манастиричка, као обично и све друге по овим влашким крајевима, била је веома, забатаљена и међу најгорима. Садањи наставник, Г. Драгутин Тодорић, који је дошао тек почетком ове школске године, ито подоцкан (10 Октобра), довео је ову школу толико у ред и споља и изнутра, да је сада међу првима у срезу и да Манастиричани сада траже и друго одељење. Општина поклања око 80 ектара земље школи за њену потребу.

(ПРОДУЖИЋЕ СЕ).

УДОУ ПР дз Ба 1 С од ј. рЕНА

пРЕВЕО Петар Марковић

(ПРОДУЖЕЊЕ),

Разум ')

Сад прелазим на најтежу тачку Физичке основе духа, а то је разум. Да осећања стоје у најтешњој вези с нашим телесним организмом, п да су она везана за извесне

') Ова глава можда неће бити лако разумљива за читаоце, који нису познати с теоријом о снагама разума. Но овај део им није баш са свим

безусловно нужан за предмет, који се распра- |

вља, пошто је више чисто хипететичне и сне-

знаке, које ми на телу примећујемо, и који се упоредо с осећањем јављају, то су Факта врло јасна и неоспорна. Али мишљење се често тако мирно и без икаквих телесних знакова врши, да човек 0-

кулативне природе, него претходна глава о осећањима општијих закона о свези или заједници духа и тела, била што потпуније; а после ис тога, да би овде обрадио најтежи предмет, који се јавља у питању о односима духа и тела.