Учитељ

41 8 ~

диста може лако помислити да оно нема никаква посла и везе с нашим телесним деловима, и да се врши у чисто духовној области, те да је према томе чисто духовна појава или рад, који нам само своје закључке саопштава помоћу неких телесних органа — помоћу саме материје. Међу тим, 3» несрећу оваког мишљења, има један Факат, који признају сви, па и за: ступници овога правца, атоје: да се мишљењем нервана супстанца исто онако исцрпе и потроши, као што се идењем или ма каквим мишићним напрезањем истроши. При мишљењу суделују и троше се наши телесни делови исто онако као и при осећању, те због тога ће бати нужно, да одредимо како је, у ком облику свезано с мишљењем.

При претревању закона, који се односи на осећања и вољу, ми смо већ напоменули и неке од главних физиолошких услова, од којих зависи мишљење.

Први закон, који смо назвали принципом рељативности или друкче нужност промене да би се могла о нечему свест добити, тај закон је прва и најважпија основа и за мишљење, за разум или знање исто онако, као што је он главна основа за осећање. Топлота и хладноћа иста је појава, и миједно примећујемо и ризикујемо једино према промени утиска: исти утисак рецимо хладно промени се (постане топлије) и то нам је сад топло. Исто то бива и обратно; хладно је промењен утисак који називамо топло. Горе — доле, кратко — ду: гачко, дрвено и нецрвено — све су то такође прелази или промене утиска, и без тих промена или прелаза утисака ми не бисмо могли ништа знати ни о једном нио другом. Тек сравњавањем ми добијамо свест шта је дугачко, а шта кратко, топло—хладно итд. Без промене утиска нема свести. Кад се у том облику закон релативности примени на мишљење, онда је он опо исто, што ми иначе називамо моб разликовања а то је опет примећавање или осећање разлике, и ово је један саставни део нашег разума. Наша свест, наше целокупно знање и духовно богатство, почиње се разљикова-

њем. Миа не познајемо ни једну ствар, никакав предмет или појаву као нешто засебно и одвојено од осталога, него само разлику између тога и нечега другога: неког другог предмета , појаве итд. Тренутно опажање топлоте у ствари је само опажање разлике између тога и претходног стања топлоте или предходне хладноће. Други закон, који смо назвали „закон ширења“ -— или свеза између осећања и нерваног узбуђења, које се шири, на супрот импулсима, који се само у једној

_динији шире и прођу — важи такође и за

мишљење. Кад овај закоп узмемо заједно с принципом релативности или промене утиска, онда можемо, као што ћемо одмах видети, моћ разликовања тако рећи отеловити или другим речима: онда можемо физичке везе ове моћи с узбуђењима у мозгу доказати.

Трећим законом исказана је основна противност између пријатности и непријатности (задовољства и бола). Њима је исказано правило: по коме радост или пријатност чини те се животџа енергија појачава, 4 на против, бол или непријатност слаби и умањује ову енергију. Према томе треба додати и друге Факторе, који на те промене утичу — јер потребан је како надражај тако и подесно храњење, па да се може нервано узбуђење попети до највише тачке пријатности или раздраганости ипак је за то овај принцип врло јасна основа, с којом можемо објаснити хотимичан рад, који е другог гледишта, не бисмо могли никако објаснити. Јер воља сеу главноме у томе и састоји, што човек тежи за пријатним а клони се нерпијатног.

У практичком погледу наша се интелигенција или умни развитак може сматрати као огромно ширење рада или нашег целокупног понашања према првом закону суш-• тествовања — закону самоодржања. Што ми тежимо за оним што у нама пријатност изазива, па макар да се тој пријатности надамо у далекој будућности; што ми уклањамо и оно, што би нам можда у далекој будућности могло стварати какве непријатности; што радимо и оно, чиме