Учитељ

502

томе издвојити корене речи, које св у разним речима понављају. У асоциацији неке речи с једном „простом мишљу“ (појмом) као што је сунце, ватра, брежуљак, храна, видимо једну ограничену, али опет за то доста велику компликацију или сложепност. А још простија веза од ове, јесте асоцирање неког имена с другим именом у страном језику.

да пример овде могу узети Кинески језик

_ с његових 40.000 знакова. И највеће пам-

ћење није у стању да ову грдну гомилу „азбучних“ знакова запамти ; треба необично млого напрезања па да се може запамтити само оних 10.000 таких знакова, који су потребни за, разумевање обичне литературе. Даље, замислимо једног Филолога, који зна 6 културних језика и 10 нецивилизованих вокабуларија (по од неколико стотина речи). За скупљање тога знања требало би да један човек посвети половину своје пажње и снаге за памћење (пластицитета) целог свог живота. Сад,“ ако је ва све ово знање потребно у мозгу 50.000 веза (група) раздичне сложености међу којимаће бити многих врло простих, као веза речи с другом речи, онда према томе можемо од прилике оценити количину представа, које смо у стању усвојити.

По разноврсности и обиму, после језика прво место заузмају представе, које се добијају кроз око или малеричне групен сцене. Али и овде има извесна граница, преко које ми даље не можемо. Као основу за рачунање колико ми можемо да задржимо у евом памћењу представа овога рода, можемо узети број слика, које један човек запамти и асоцира или споји с именима и другим околностима, које су свезане с тим ликовима. Извесно човек не запамти више од 2—28000 оваких слика. Исто је тако и са памћењем места, на пр., улица варошенх. Читав век човеков не би био довољан па да се запамте све улице у Лондону. О

Човеков изглед или лик изгледа да је један необично сложен предмет. Свака црта има свој облик, величину и боју. И да се схвати један такав сложен предмет

изгдеда да је потребна огромна маса чулних утисака и врло велика количина нерваних веза у мозгу. Но ова сложеност само је привидна. У памћењу не остају никањки обојени ликови или Фотографије, него 40век код сваког предмета запамти само неколико особито уочљивих и важних одлика, можда не више од 6 до 10 таких наговештаја о облику, ведичини и боји предмета. И кад се оволико запамти од сваког предмета, довољно је па да га идентиФицирамо и упознамо. Па тако и толико

ми обично и запамтимо свуда, сем оних

предмета, воје са свим потанко упознамо · и изучимо.

Један природњак, и поред свију помоћних средстава класификације, не може да запамти више од 2—3800) врста ; а за остале он мора да се ослони на своје књиге. И поред тога, да би и оволико постигао,

"он мора да употреби највећи део пластичке

енергије (памћења) свога мозга само на ово своје специјално изучавање. Из досадањег ми видимо да сваки еле-

_менат нашег знања, свака примета поје-

дине представе, па и свака поједина представа, коју имамо у памћењу, мора имати у мозгу засебне ћелије и нервна влакна, која су њени носиоци, и да се ове ћедије и влакна морају надражити и у њима извесан покрет произвести, ако хоћемо да нам се дотична представа изазове у свест. Даље, ми смо видели, да влакна и ћедије, које су носиоци појединих представа, морају стајати у свези с другим влакнима и ћелијама, које су носиоци других представа, и да је услед тога нама могуће, да те представе заједно у свест изазивамо. А што је јача веза између носиоца појединих представа, у толико ће се те представе лакше једна с другом изазивати. Вежбањем или понављањем, рекли смо, ова се веза

· појачава. Међу тим, говорећи у последњим

редовима о количини нашег знања из п0јединих предмета — језик, представе кроз око добијене, природне науке итд. — или другим речима 0 количини појединиг група или веза између ћедоја. и влакна, које су од извесне типске сложености, ми смо ви-