Учитељ

власти, полицијски комесар, секретар тамошњег начелства, па ни он није ништа на ту моју рецензију приметио.

Доцније сам ту исту, нешзмењену рецензију предао редакцији „Учитеља“ да је штампа. И она је без икаквог коментара оштампана у 28 и 30 броју „ читеља“ у Октобру меседу ове год.

После тога изашла је једна белешка (ако се тако може назвати) „Учитељ без бога“ у ХГ свесци „Хришћанског весника“ за, месец Новембар ове год. Тамо мене лично непознати писац на врло недостојан начин, лицемерски, језуитски и бесомучки најниже врсте — напада.

Овим сам намеран да на те нападе одговорим, управо да образложим своје мишљење изнето у поменутој рецензији. Ја му истим тоном нећу одговарати, јер нисам

је могао непознати писац У «Хришћ, веснику» извести да је г, Јова «учитељ без Бога» ! Питамо ми: да ди се побожност ла научити из књиге, и да ди није боље да се религијска осећања развијају живим примејима%; Нема хриш-= ћанина који не уме рећи: «треба се Богу молити», ади колико је њих који му се моле свим срцем, свом душом, свом мишљу својом % Но пе само то, већ колико је образованих свештеника, који су збиљски побожни7 Да ли се по писању може оценити побожност%.... Али, што да питамо толико, кад је писац у «Хр Веспику» имао главну цел да денунцира% То се да видети из његовог «побожног» писања. — О виделовом писцу нома се ништа боље рећи. С Богом се онако не разговара. Тако чипс само језуште. Ко говори о Богу и то преко новипа, тај је давио без Бога. За побожпост се тражи срце, мисао и дело, а не језик. Кад б: се побожност мерила по језику, онда би г. «Мил, —>» био пајпобожнији.

Напослетку имамо рећи још ово. «Учитељ без Бога» не може трпети хришћанску науку. _Г. Јова говорећи о најпречим захтевима шкоде и учитеља (види 3!. и 32. бр. «Учитеља» од ове године), захтевао је да се избаци много што шта из програма, а о хришћ. науци није рекао ни речи. Он задржава све, и ако би, по нашем мишљењу, ваљало много што шта избацити и заменути другим. Ред.

а ИАЕА ВИ АИ АИ

никад, нити ћу се икад недостојним средствима служити. Лично га не могу нападати, јер он толико самопоуздања има, да. се стиди свог дела и да не сме да изађе са својим именом. Он се иза бусије крије, као што раде и сви они, који се ниским и недостојним средствима служе.

Истина, ја сам толико денунцијатски дклеветан, да сам имао законог права да тужим суду. То сам у први мах и мислио, но доцније сам одустао, држећи, да је часније, да га овако отворено позовем пред суд јавности.

Давно је то време било, када је се за, иоде опорији израз против ма које вере, цркве и црквених власти ишло у тамницу, на спалиште и друге врсте губилишта. Сад већ није тако. Ми се данас налазимо на измаку ХЛХ. века. За толико време успело се, да се слободно исказивање мисли сачува бар од инквизиције, спалишта и других разних мука, које су чешће сналазиле онога, који би се дрзнуо, да коју иоле слободнију искаже. Данас су, дакле, све те страшне казне онемогућене. Но и данас има неких казни, које су саобразне духу времена у коме живимо, па су неки пути нужне ипотребне; а има их и „несаобразних“, па би их требало укинути и заменути сувременијим. Има прилика када је човеку заиста потребна законска заштита. А има људи, који траже законску заштиту само за то, што немају довољно умне и моралне снаге, немају оправданих разлога, којима, би одбили нападе можда, заслужепе, умесне и оправдане, и онда одмах траже законску заштиту. То су обично они људи, која се и за најобичније нападе барикадирају влашћу и позивају власт да њих и њихова дела бране. Али је ту слаба одбрана. Лепо песник вели : „Коме закон лежи у топузу,“ „Трагови му смрде нечовјештвом“.

(СВРШИЋЕ СЕ).