Учитељ

у свести овакву или онакву духовну појаву |

и покрет. Међу тим, јачим надражајем направиће не само ових сто секундарпих сруја него уз њих још и једну стотину терцијарних, и овде ће такође зависити од ширине, коју заузме тава струја у нервима и с којим моторсвим струјама дође у додир, карактер саме свести, тј. шта ће се у свести -изазвати и који ће се покрети „извршити. А тачке у којима се неке секундарне струје с терцијарним састају, биће оне тачке, где се нека дефинитивна моторска струја с тиме може асоцирати. И тако ми видимо, да два надражаја, који се спроводе истом линијом, само због различне јачине, про-

изводе у свести различне утиске, представе, |

мисли и покрете, И слаб и јак надражај почињу се ширити истом линијом, али после јачи ннадражај обухвати или рашири се преко више нерава и нервних ћелија, те тако круг или обим нервне струје постане већи и услед тога и веће груписање тих нерваних елемената. А због тога, што јеу првом случају струја ограниченија а у друтом шира, биће и струја за покрет (моторска) равлична, и према томе и покрет.

У следећој Фигури представљен је такав склоп у нервним елементима. Нервни кончић а додези у једну ћелију, из које излазе три таква кончића, који су обележени са а'. Сваки од ових кончића улази у друге ћелије, из којих опет други кончићи излазе, који су обележепи са а>. У слици се види, како једна од првих грана, ал,

удази у исту ћелију, у коју улази и грана а“, а то је ћелија 2.

Ова конвергенција предетављала би најнижи степен јачине. Већом јачином произвело би се и јаче ширење, које би обухватило и други, трећи и четврти огранак; а груписање које би се тиме произвело, види се на слици да конвергира у правцу у, одакле би изишао један карактеристичан моторски импулс. Нервне гране, које улазе у у, јесу а а па“ ;

да овакав склоп потребно је најмање седам нервних кончића — примерних, се5) Овде би имале доћи слике, аки су још одавно изгубљене. Ур.

50.

кундерних итд. — и осам ћедија. А најближи сложенији склоп већ би морао имати много више, те да извесно групасање може конвергирати једној тачци. Број потребних елемената врло би брзо нарастао, ако би се хтело, да се произведу различни степени јачине — можда би за то требало више ових елемената, него за сједињавање различних утисака. Ово се потврђује с приличном сигурношћу и нашим искуством, јер нама је лакше да приметимо различне комбинације од различниг утисака , него различне јачине истог утиска; ми лакше и боље запамтимо један шарен предмет, него раздичне ступње у јачини исте светлости, или различне степене у звуку; ми имамо много већу количину успомена од различних груписања него од различних степени јачине истог ефекта.

Пошто смо овако видели, да за сваку нову духовну свезу, која је потребна за наше

_ непрекидно добијање представа, има и

нарочити нервни спроводник, којим се ова веза одржава, остаје нам још да видимо; помоћу којих се средстава ове свезе стално у појединим спроводницима утврде (Фиксирају). Тиме ми одређујемо Физичке границе памћења, сећање или духовне моћи ва издржавање утисака.

Ми знамо услове, који су потребни да би се нека представа добила или да би се две иди више ствари одржале у памћењу. Поједини утисци морају се у исто време изазвати или један за другим тако брзо следовати, и морају неко извесно време сви у свести дејствовати и трајати, па било то једном приликом или понављањем више пута. А сваком утиску, сваком осећању и свакој мисли одговара само једна група или низ нерваних струја. Кад два утиска у исто време или са свим брзо један за другим дођу, онда нервне струје, које су њима изазвате, налазе неки мост иди везу за прелаз, која је боља или гора према томе у колико је за прелаз употребљиве нерване супстанце више или мање. У ћелијама, где се струје састану и уједине, појача се услед њиховог састанка, свеза, иди, другим речима, умањи се отпор,

| |