Учитељ

455

ним молбама п жалбама са дечије стране, само да би их се тим путем што пре опростио. Он је према тим стварима принуђен тротрамом да буде сувише пасиван или чак и негативно активан, те да заповеди: да не смеју ни тужбе постојати. Ово се, разуме се, поштује чак и у тој прилици, кад се деби да јачи слабијему и главу разбије! Па какве су последице тога 2... Ево какве! Дете, кад не смеда се пожали „Господину,“ знајући да он не воли тужбе ни жалбе, природно је да се обраћа оцу. Иде без учитељевог знања. кући оцу и доводи га у школу! Па какав аукторитет за учитеља, кад отац види, да му сину за време школе главу разбијају : ! Сложићемо се у томе, да је то за учитеља рђав глас. Но поставимо онај други услов: да учитељ буде дужан извидети свеколике парнице дечије. Нека би он у томе погледу у потпуном смислу оправдао рад свој, опет ће му се на крају крајева замерити од стране ревизора: како је био лењ, те није могао свршити по програму оно, што је ваљало довршити. С тога и за ову ствар, потпуно је нужно учинити једно од ово двоје:

ај Или скратити овај иначе врло опшмирни програм, да би један део његов пренели на васпитавање; илм

6) Продужити време у толико, у колико је нужно да се и васпитна страна почне код нас својски неговати.

Но да оставимо за часак свако даље резолисање. Да објаснимо часком прилике, у којима би мати могла по најпре да својој дуж ности одговорикако треба.

П.

Од времена, када детету, почну избијати зуби, долази и мајци на врат брига, око васпитавања и образовања свога чеда. Дете у 6.—8. месецу научи се већ разликовати много што шта. Оно примећује озбиљност, а примећује и миловање. У мало доцнијем времену, толико је већ одмакло у само-познавању, да ће вам и само знати: Шта сме, а шта не сме чинити! Ово је озбиљно, ово је свето доба за сваку мајку без разлике, и кад би мајке у истини разумевале и знале, шта смеју и могу у овоме времену дечијем чинити и какве треба да су према деци својој, ја бих још сада јамчио, да би нам резултати васпитања на далеко већој висини стајали! Кад би матере у овоме знаменитом добу знале: да су рђаве навике отров њеном чеду, оне би се посигурно трудиле да их никада својој деци и не пружају, знајући: да утврђене и укорењене зле навике стварају другу природу, природу од које пате највише сама деца, њихови родитељи и друштво у коме живе!