Учитељ

Оцу и матери у овом времену, била би једна од најглавнијих дужности по моралну и васпитану страну своје деце: Да се пио вају погрешака, и да не чине деци неправде. јер су деца према томе врло осетљива! Децу своју требало би да кажњавају само из љубави за поправком, а не из мржње, љутине, огорчености итд.

Те и још многе друге околности и напомене треба, добро да зна и упамти, па да и врши према деци својој, први учитељ њихов — мати њихова. Где се то чини. где мати има свој стални и оправдани начин наставе, ту се примећује успех, ту је условљен деци срећан живот, заједно са родитељима; али где тога нема у своје време, мучно је радити у добу, када дете већ није зато, и када сама природа његова јасно говори: да то за њу није, јер је време прошло, а она престарела. Природа сама дакле, води и васпитача и ученика, само тражи, а у по неким приликама и безусловно заповеда: да јој се обојица покоравају, да иду за њом, те да не изостају далеко иза ње, јер им она, управо рећи, служи и као извор и као утока. У природи дакле лежи покретач и извор, више мање свега па и васпитања. Ово треба да нам је јасно и због тога: што су и методи природни, постали већ модерни путеви општега васпитања.

Вредно би било: Да Српска мајка упозна то „Знаменито«“ доба од 1—8 године у којима дете игра улогу младе биљчице коју можете на сто разних начина савијати! Оно, као што рекох, игра улогу младе пролетње биљке, која својим жилицама — као и дете својим чулима — сиса целокупну храну животну. Што се у овоме добу изопачи или занемари, то остаје у природи његовој — то се не да искоренити. О овој ствари имали би ваздан говорити само о дужностима родитеља наспрам деце своје, али ће за нас лично много корисније бити, да се вратимо на дужности наставничке у истом погледу. Рекосмо, да се наставник или: оглушује силпим молбама и жалбама, које од ученика произилазе; или их ревносно до ситница извиђа. Радили ма у коме погледу, по њих је са свим непрактично: јер на тај начин никада не би доспели да исцрпе програм свога рада, а тада би им се замерало, те још како страшно! Појимајуђи опасности, међу којима се налази наставник сам у овој прилици, ја сам био у прво време према тој ствари више пасиван, док у последње време нисам увидео: Да је за ову. моралну страну ученичку веома потребна осетљивост и практичност наставничка, те по ради тога сам изабрао ову ствар да нам за данас и у будуће скрене пажњу такву, какву и заслужује. Само ради тога, да би се моралној потреби придала што већа важност, по моме мнењу најбоље би било: кад (би сваки наставник имао