Учитељ

,

134

пено један с другим, те тако најзад добијају у свести извесну целину, основану на доказивањима истинитим, која целина у исто време даје здрав појам о предмету, о коме би била реч. За то би нпр. било врло мало допринето к познавању каквог тела у природи, кад би његов примерак учитељ само у руци држао итим само показивао деци тек да га виде. У таквом би случају деца, врло мало сазнала о њему и поред подужег говора учитељева ; суштина самог предмета била би јоште једнако у свести тамна и неодређена, што значи: да могућа асоцијација чулна није изведена потпуно. — И ми из искуства знамо, да кад имамо у рукама какав непознат предмет, мига и нехотично, са свим механички, кушамо и пробамо од сваке руке: огледамо тежину, величину, тврдоћу, боју, облик, укус, мирис и т. д. а тим разноликостима п неосетно изазивљемо у нама радњу асоцијација. То су, дакле, стални методи, као природни путеви, по којима дух наш напредује, крчећи себи простора што већем познању. — Па за то, тим пре, не треба ни бујној акцији духа дечијег, којије у овако раним годинама за спољни свет најпримчивији, сџречавати овакве начине сазнања — као основне принципе целокупног духовног живота —- што иначе често бива из неразумна "и немарљива рада учитељева.

9. Асоцијација представа. — Као год што се прости чулни осећаји удружују у једну сложенију јединку преставу, тако се и преставе удружују, везују међу собом, као год и хемпјеки елементи, пд извесн'м свом сроству у сталнија или лабавија једињења — који се процес, по коме ово бива, називље асоцијацијом престава.

Свака престава, која би се ма каквим спољним утиском појавила у нашој свести, оставља трага у нашој души о себи, која се под повољним приликама опет може појавити у налној свести и без првашњег узрока, који ју је произвео. Постојанство њено, као и обнављање њено,