Учитељ

најпосле, у прекомерном духовном вапрезању. — Да разгледамо ово поближе.

Ми треба васпитника најпре да васпитамо за паметну самосталност, и то целог човека; тело и душу. Треба нашег васпитника да васпитамо за телесну самосталност, али тако, да се са том телесном самосталношћу може да служи и ум. Треба, чулне вагоне у васпитнику да развијемо, али не тако, да васпитник постане животиња, коју ће да гоне само ти нагони и којима ће нагонима да служи искључиво разум, већ да над тим нагонима

влада ум. Над чулима, нагонима и разумом мора век | У

да господари ум, иначе, неће бити васпитник у правом смислу човек Но пошто васпитник није још паметан, то онда мора васпитач да буде за њега, паметан ; ва-

спитач мора, тако рећи, васпитнику свој ум да. позајми,

који ће руководити васпитника.

Има васпитача, који мисле, да треба најпре да се развије чулна страна човечија, па тек онда да се почне са умом. Али ово није згодпо. Ако наш ум, у место

вабпитниковог ума, не буде управљао чулним нагонима | и умеравао их, онда нагони сувише ојачају и не слу-

шају више ум.

Што ве тиче васпитавања чулне стране човечије, могло би се да постави ово опште правило: држати се природе и од ње се учити. Што се год даље одмакнемо од природе, тим ћемо се све више удаљавати од праве цељи. Погледајмо само, какву здраву децу има мајка природа у ваздуху, води, пољу и шуми. А погледајмо на против једно псетанце, које је целог'дана у крилима какве велике госпође, или једну накљукану гуску. Овде нам се најјасније показују последице оног, кад се човек позне да пача у природин посао. Што нас природа,

учи, глави: мера и ред; ни сувише мало, нити пак сувише.

много, на било то у јелу, оделу, крегању, умном раду итд. Природан човек развија се сам од себе; није нужно, да му се много помаже. Али за то треба добро да се