Учитељ

460

ности, што више радљивости и умешности, што више спреме за. живот ; а нећемо развијати само „разум/ који може и на зло да · се. употреби и код којега може и од глади да се умре. Јер није. свеједно знати и умети. «И ђаво зна шта, је добро,» вели народ, па или неће иди не уме да га чини. Знање је само разумевање

како нешто бива, Умење, умешност или умесност је оно, кад чо-

век може и да створи оно што зна, разуме, жели илп хоће. А да

се дође до ове умешности ваља друга вежбања, а за ово сталне воље.

Особито је у нас потреба да се обрати што већа пажња на

ово васпитан. Морамо признати да се у нас, у свема родовома

друштвеним, у свима сталежима и образованим и необразованим,

налази поприлично јужне тромости и источњачке дењости и нехата.

Немарити много ни за своје и камо ли оно што је опште; жигети

„како су наши стари» живели и исповедати начело: уовако су и

и наши стари радили, па су живели)“ пустити нек иде како иде“

свуда и у свему: ето, то су сталне особине наше, особине натега

народа, па макар се оно по данашњици школдовало до универзитета.

_К ово нису особине културне; ово нису особине с којима се може напредовати у културној борби животној с природом и другим на-

родима ако нас и опстати у њој. ; |

А њих може, барем донекле, изменити само основно, васпи-

тање у коме би се обратила велика пажња на промишљеност. радљивост и вредноћу. да то, опет велим, ми морамо обратити 0с0-,

биту пажњу на ово васпитање техничко или уметничко. |

Примите, господине, уверу о моме одличноме поштовању.

Ј. Миодраговић, управит. уч. ши. у Нишу.