Учитељ

716

Сељаци ћутаху. Кад они одмакоше, један диже главу, уздиже десну обрву, па само рече:

— Ја!.. — Ја! рекоше још неколико. — И.., тако је!... Сад имамо учитеља у сукњи:..

— Море, Иване, добро би било да се ти примиш: да будеш «алемијаз»!..

— 'Требало би!

Неки се насмејаше.

Чича Панта дотле ћуташе, а- тад рече:

— Вала, људи, и ова наша власт, "прости Боже ! не зна шта ради !...

— Готово !... |

— Шаље женску за учитеља !... О'!.. валимо те Боже !... Да сам знао не би дао марјаша :...

Сви му одобраваху...

ж Ж ж

Босиљка и Радоје дођоше до школске капије. Ту Радоје нађе једног дечка и рече му да довове Мару «варошку“ која је ту, у комшилуку седела, а он са Босиљком уђе у нову зграду школску.

Зграда беше мала, али распоред у њој и спољашнот беше лепа као кутија.

— Ето, госпоја, то је наша чкола... Шта велиш/.,.

— Лепа.

— Забадјава, јес лепа :... Ево, ово су твоје собе; ово је соба за ђаке п „алемијаза,» а ово је чкола.

Босиљка разгледаше све и била је потпунце задовољна. У том дође и Мара «варошка.“ Беше то жена од својих четрдесет година, пуна и црвена сва ка турска чизма. Видело се по носу: да «никако не мари за ракију“ и ако се напије, то је само «од бриге,» за њеним покојним Стојаном.» Како уђе, с врата закокота.