Учитељ

1

— Е, баш вам Фала госпојице што сте дошли!.. Ја, знате муку мучим шта ћу са мојом Пелом. Велим: пропаде ми дете!.. Кад а оно: ено !... Право веле: Бог се брине за сиротињу.

— Је ли ти, Маро!.,. Молш ли ти пристати да вод будеш «амелијаз.» Платићу ти дукат месечно.

— Па лепо, газда Радоје, што нећу пристати... Мени, сиротици, за увар је који грош. Фала ти што си ме се сетио !...

— Е, онда ти ћеш ту остати са госпојом и помози јој да ствари смести.

— "Оћу, газда Радоје, оћу како не би!..

Кочијаш беше ствари скинуо и прислонио уза школски зид. Босиљка га исплати и он оде.

Мара уђе у собу.

— Чујете, Фрајла!.,. Овде да наместите кревет, овде астал, овде огледало... овде ово...

Видело се да је имала доста укуса.

Босиљка, уз њену припомоћ, разреди и намести. ствари.

Собица изгледаше лепа и пријатна.

Кад све би готово Мара седе на столицу.

— Па, ви'те, имате доста лепа намештаја !... Бадава. познаје се дете из вароши "'..

И тада је узе распитивати за породицу. Сваки час упадала је Босиљци у реч, напомињући неког учитеља Милана, који је лепо живео са њеним, «покојним» и био леп: «као гранатир»... На послетку поче грдити селом сељаке :

— Ето, среће ми моје!... једва сам дочекала да проговорим с ким реч !... Ове гејакуше, ђаво да и' носи!... Тако су, знате Фрајла, неслане, да човек не може с њима речи проговорити !... Тако су, знате, гадне!.. Пхи!... Ето, кметица, овог истог Радоја жена, дође чешће код мене, донесе ми по мало ракије, ја ли сланине, ја сира — ја јој, знате, пеглам убрадаче — е па она!... То је