Учитељ

120

Некако чудно одјекнуше звуци двојница у Босиној души... То јој, поред све туге, раздрагаше душу.. Погледа у оне сјајне звезде, што се беху оретко осуле по оном плавом небу...

Чудан осећај!... Срце јој лагано лупаше... Та да јој је да полети у онај зрак, да се вине чак горе...

И још један осећај, који до сад није морио њену девојачку душу... Пламен јој је лизао образе од тих

мисла и осећаја... И стид и драж беху је обујмили у једно исто време... Десном руком притисла је једре груди. грцала је.

До ђавола !.. Свашта човека снађе у тихој ноћи!..

Па опет не може да се отргне од прозора, док није

изнемогла, . ж

Сутра дан је уранила и изашла у авлију. Сад је друге мисли роспаљпваху... Будна је сањала о своме раду, о томе како ће да спреми ђаке, како ће је ђачки родитељи волети п поштовати. Како ће светла образа, са диком и поносом ходити по свету !... Мивлила је : како | ће прикупљати око себе ону дечицу, неговати их као цветове а при том поучавати у свему што сама зна,... Њена млада машта ишла је далеко, далеко...

Груди су јој се надимале од силних осећаја. Помишљајући на сласти, које ће уживати, гледајући своје ђаке, она се заверавала у својој души: да ће савладати све препоне које јој буду на путу. -

Плам одушевлења, горео је на лепим образима и у црним очима њеним... Била је лепа као анђео.

ж

" Отпочела рад у школи. Њена пријатна спољашност и њена добра душа освајала је мајке и децу.

— Сејо, моја !... Гледај га! неће ти бити криво!.. Не знаш како сам се зарадовала кад сам чула да је девојка учитељ