Учитељ

41

2

школи и од онда није било мокрења за школом“. Дакле, шта је учинио овај „природн“ васпитач ' Одједна бруке начинио другу, још већу. Деца су постала предмет потсмеха, а то им је убило и оно мало осетљивости што им је остало. Те нечовечности и необразованости учитељеве сећаће се целога века. Да је г. „природни учитељ“ мало чешће обилазио двориште, да је се мало више дружио е децом, а нарочито са оном, која су те изгреде чинила, ових брука не би било. .. . Али. како би иначе била природност '

Са овљевом теоријом потписани се није могао сложити, па за то је није ни тражио у свом делу: „Тражи се васпитач“. У васпитању се никад не сме као средство за поправку узети оно, што ће да залечи једно зло, а да унесе клице другог, још већег зла.

Ако будемо конзеквентни тој теорији „природности“ онда „природни учитељ“ треба да дозволи деци: да спавају кад им се спава, да једу кад им се једе, да иду кад им се иде, да скачу кад им се свКаче, да говоре кад им се товори и т. д. и т, д. То би требало да се продужи и даље, те кад одрасту да буду „природи људи“. И шта би онда било Г. Јовић буди млађег да донесе воде за умивање, али се млађам баш тада спава. Г. Јовића зову у 8 часова из јутра на дужпост, али се баш тада г. Јовићу спава. Г. Јовић је рад да од 10 часова учи децу, али деца огладнела и отишла кући. Г. Јовић долази кући: да руча, али домаћица отишла у шетњу. Г. Јовић иде у 9 часова да сврши важан посао код свог прпјатеља, али пријатељ легао па спава. Г. Јовићев пријатељ дошао у 7 часова у вече. али г. Јовић отишао у шетњу и т. д. сваки ради по својој природи. Нигде скупа нигде договора, нигде заједничког рада... „Природни учитељи“ заборављају да у друштву морају постојати извесна. правила на која се мора назикавати „природа“. Они заборављају“