Учитељ

.

собношћу, као и свака Форма натегнутости и подвале, ни уколико не помаже, него само угњетава, наставников аукторитет, За време школског рада наставник и ученик налазе се у врло блиским односима, с тога је сасвим аподиктично да ће се таква наставникова, подвала кад тад открити. А кад се ова лаж открије (која је некад заслепљавала ученике) и изгуби свој лажни блесак, тада паставник мора хтео не хтео спустити се са висине свог трона, наносећи уштрб свом аукторитету. С тога наставник никад не треба да се Дичи и хвалише својим знањем, не треба да се представља као непогрешан оракул, који је увек готов на свако питање да да непогрешан одговор. Не треба да се представља, као да сва знања тренутно поничу у његовом памћењу, кад је очигледно да је се за предавање спремао у току времена и помоћу великог труда, т ј. не треба да се претвара, као да говори импровизаторски, јер шта ће јадан чинити, кад се деси врло обичан случај, па није у стању да одговори на постављено му питање. Обично бива да такви наставници не ћуте, већ „много глаголствују», не знајући да је још црње и чемерније, ако се згодним изговором сасвим уклоне од прецизног одговора." У оваквим околностима ученици се уверавају да наставник не влада стварним знањем. За то се труде да га са свим исмеју. Фенелон вели: „при највећој пажљивости ви се не можете уздати да вас деца сматрају за непогрешног.“ Понекад она са чудноватим провицавањем лове и најмање слабости старијих.) Показујући наставнику неповорење, ученици одмах отпочињу као из радозналости да га нападају питањима, претварајући се,

1. Јер има итаких наставника, који на памет, па са свим механичкиобјашњавају „од речи до речи“ по баком ђачком учебнику; међу тим ово је ученицима јасно као јарки дан да је и наставиик »„набубао< њихову лек, цију као попагај. Те често бива обрнуто да ученици лове наставника кад _ није добро „иабубао“.

2. Греарђ Духђ дисциш. вђ васпит, Но. 19. стр. 87.