Учитељ

ђења, лакомислена и издишна плашња служи као штетни утицај против наставниковог аукторитета Надмођности разума, вештине, оштроумља и издржљивости карактера, сачињава силу, којој се покорава ученик, јер је још сиромашан опитом и знањем и нема сталних начела и подобности за самосталан систематички рад. Духовна надмоћност, којом наставник задсбија аукторитет, треба да је за ученике очигледна и у току вре_ мена треба да се појави у свеколикој својој сили и величанствености и да учиви на ученике јаки упечатак стварног интелектуалног полета.) Али овај упечатак не сме биги вештачки и Фалишан, јер вештачка, средства, а нарочито Фалишна, пе стварају, него на против уништавају аукторитет. Ујдурисана средства, најочиглелније показују да васпитач нема стварне унутарње силе и вештине, помоћу којих би семогао одржати на висини свог наставничко: трона. Ове измајсторисане маневре најопасније су онда, кад наставник иде на сусрет стварној опасности, н. пр: ако се реши да превазиђе све ученике, да открије разредну лаж, ако се упусти у ђачку трку са жељом да надмашши ђачко лукавство, онда такав наставнив не само да греши против дисципдинарних провила, него 'подкомава и свој аукторитет. Поштени % јавни тачим утццења сматра се као најпотребније својство наставниковог аукторитета. Тајни начин утицања не дозвољава се чак ни у том случају, кад дечије лукавство потиче из најбистријег извора, јер и овде слични утицај са свим противоречи наставниковом достојанству и очито 0ткрива недостатак пажљивости и педагошког такта. Лукавству је врло слична надувеност, која само за. време чпни ефект Хвалисање сопственим знањем и сппо-

1). „Ученик се радо задовољава, само преимућством превасходства. Он без поговора уступа пред превасходством силе срца и карактера; но покоравајући се сили, оп воли и уважава како природном гако и енергијом,

веанким трудом стечене духовне врлине“. Греарђ. Духђ дисцишл. вђ восптани Но. 11. стр, 9132.