Учитељ

82

ученика у границама општег реда и дисциплинарних 34хтева. Овако бива чак у случајевима, кад ученик потпуно не схвата суштину дисципливарног смера, (са свим слично као што и у држави незнање закона не ослобођава од казне, за то му се сваки мора покоравати). Учевици су потчњени школским правилима, која су у основној школи оличена у учитељевој вољи, јер ученик врло често (нарочито у млађим разредима) не схвата праву потребу и корист учитељевог захтева, но ипак је дужон да се потчињава његовој вољи на основу општег узајамног друштвеног поверења. Унапред знам да ће многи казати : па како. се то слаже са ранијим правилом. које захтева да сваки ђачки поступак треба да пониче из сопственог уверења; Усљед тога многи мисле, да и овде дете не треба да се покорава оним законима, чиј смер само пе схвата. Тако на пр. Русо у своме «Емилу» вели: «Нека. дете ништа не чини, на туђу реч; за њега, је добро само опо_ што само признаје да је добро. Предупређујући његово "знање „ви мислите да га тиме чините пажљивијим, али се у томе варате , јер снабавајући га неким споредним силама, са којима се можда неће никад користити, ви. ослабљавате главну силу — здрави омпсао. Ви га навикавате на непрестано управљање; навикавате га да постане махином људских руку. Желети још с почетка од детета послушност, значи желети му да и у добу зрелости буде лаковерно; желети му да га непрестано варају.»

И заиста, ова примедба била би умесна само у том случају, кад би школска дисциплина, захтевала послушност ради послушности. Кад би ученик сваког слушао, онда би се он запста пзлагао опасности свију могућих рђавих утицаја. Кад би ученик у васпитном периоду био "само играчка окружавајући га зрелих људи, онда је са свим позитивно да ће од њега изаћи младица, која се. без отпора повија према сваком ветру, т.ј. човек без правила, навика и карактера. Али из ранијег говора ви-_