Учитељ

14

на све живе организме у природи, како се једино радом развијају, па и ако то не може свакад голим очима да се примети! Живот човеков, као и живот жквотиња, и биља, одржава се једино разменом материје. што опет не може бити без кретања, кружења, а кретање је радња. Кружење сокова у биљноме свету, јесте као и кружење крви по телу животињском а ово двоје, као и кружење небеских светлила по васиони. Све је дакле подложно вечитом кретању, вечитом раду. Па и игра дечија, није ништа друго до ради у томе раду лежи велики значај, који само треба разумети; лежи дубоки смисао, који сваки ваљан васпитач мора да упозна.

Свако дете које је здраво, оно се игра и — мора да се игра. Оно дете које се не игра, или које не може да се игра, — није дете. Здрава, дакле, деца хоће слободно да се жрећу, хоће слободно да се развијају. Полазећи са тога гледишта, морамо признати: да та дечија радња, та игра, није ништа друго, но као што раније рекосмо: испољавање њихових нагона за културом, који хоће, и желе, да се просвете и усаврше.

Као што се дакле види, и у друштвеном свету постоји борба узрочена радњом репродукције. И у друштвеном свету, као и у физичком, силе се крећу и радом ве вежбају. То је њихова нужна, тако рећи, органска _ потреба, без које не би могле ни доћи до правилнога развитка а без које не би у човеку било воље ни слободе. Душа детиња отима се да изиђе из таме, у којој ништа не зна, у којој само нагонски живот влада, па жели, да се докопа свести и духовног живота. Као год што семену биљном треба услова, на пример: топлоте и брижљиве неге, те да се може развијати и напредовати, да се може разгранати у читаве дрво и донети здрава рода; тако и духовној сили дечијој треба неге и потпоре, треба бриге и пажње од стране свакога, свеснога васпитача.